Антички пут књижевности Мираша Мартиновића

Од Богова ка људима

Мираш Мартиновић један je од најзначајнијих црногорских писаца. У литературу улази књигом Мит о Трешњи (првијенац награђен књижевним признањем Лазар Вучковић). На регионалним и ширим просторима препознатљив је по античким темама и заборављеним пејзажима Црне Горе које је оживио у романескној прози: Путеви Превлисе, Отварање Агрувијума, Теута, Снови у Доклеи и Антички градови / снови и судбине. Објавио и романе: Јеретик, Вавилонски мудраци, Последњи Есхилов дан, Харфисткиња из Ура, роман о Његошу Другога сунца луче и књигу прича Поватак у Александрију. Богату стваралачку ризницу Мартиновић употпуњује пјесничким књигама: Невидљиви љетопис, Говор краљева, Говор земље, Сашаптавање с меморијом, Лук и лира, Гласови из камена, Дан који није прошао, Круг зачараног времена (избор из поезије) и Свеска од маслинина лишћа.

Књига Гласови представља синтезу његовог стваралаштва. Дјела су му превођена на неколико језика. Добитник је Регионалне књижевне награде Теута за укупно дјело и Октобарске награде Херцег Новог, града у коме живи. Члан је црногорског ПЕН-а и Матице црногорске.

Miraš Martinović, Foto: Arhiva Vijesti

Мираш Мартиновић припада оним ријетким црногорским ствараоцима чије књижевно стваралаштво има јаку умјетничку димензију и лични печат, што је изражено у свим његовим дјелима, а посебно лијепу естетику, лирску и прозну ријеч можемо доживјети читајући Гласове из Доклее и књигу Гласовима. Трагање Мираша Мартиновића и митски Гласови и Гласови Доклее прате путеве хеленске културе. Ти Гласови га митски воде кроз далеке вјекове прошлости, у њима се преплиће интимни животи јунака који кроз свој космополитизам и индивидуализам воде самог писца да гласовима исприча неиспричане приче и судбине древних титана. Мартиновић кроз све важне филозофске правце поезије и прозе поставља темеље великих промјена вјешто попут Божјег кипара који својом руком исписује прозу и поезију праћену Гласовима традиције древних религије и митологије која се прожима различитим мистичним култовима.

У причи Илуминације каже: „Украо сам пламен изазвао Богове. Теглим га као Сизиф иста судбина (…) Не посједујем ништа осим далеких звијезда чија ме свјетлост разара и обнавља…” Гласовима своје путовање започињу: Сафо, Омар Хајам, Мудрац из Ефеса, Орфеј, Хомер, Мисионари, Таида, Филип, Мојсије, Менелај, Троја. Сви Гласови остају заробљени у Минутауровом лавиринту времена, бесконачно круже, тајанственим пространствима метафизичког универзума. И у причи Свјетлост и судбина гласови проналазе свој тајанствени пут који Мартиновић успијева сам да демистификује, попут вјерних војника који су пратили Александра Македонског на његовим освајањима тако и Гласови прате Мираша Мартиновића. Посебно је доминантна равнотежа између прецизног израза и још прецизније емоције. Прозни и пјеснички израз самог Мартиновића и метрички састав сасвим су самосвојни и усамљени у поезији и прози не само црногорске већ добрим дијелом и европске књижевности што заиста овог аутора издваја у односу на многе друге и чини га ванвременским ствараоцем.

Гласови Доклее прати изузетан избор поезије: Агава, Уснули градови, Доклеа, Хипнос, Сусрет Хомера и Одисеје, Агронаути. У поезији доминира цијела једна духовна историја Доклее. Па уз постојеће Гласове и Гласове из Доклее Мираш Мартиновић представља Протеја (грч. Pρωτεύς, Pрôтеús) јер његово стваралаштво има много облика баш као што древни Бог мора има много облика. У поезији Мартиновића карактеристичне су бројне књижевне форме, надахнуће тематиком Грчке, Докле, Превалисе, богат језички израз. Тај истанчани инструмент своје поезије аутор је градио из историјских епоха саме Докле (Дукље) од стране античког, преко византијског, до модерног приступа. Ауторова поезија представља вјешту синтезу лирског језика развијаног онолико колико је старо и само постојање људске цивилизације. У савременој црногорској поезији Мираша Мартиновића тешко је „пратити” и лако је повући паралелу између њега и савремених ствараоца. Многи траже инспирацију у античким предањима и симболистима, мало јој је ко дорастао сем Мартиновића.

Мартиновић остаје и вјеран и доследан свом књижевном стилу. У својој пјесми Дан у Доклеи аутор пише:

Све сам гледао, свему се дивио.
Радост и жалост су се јављали у исто вријеме.
У једном тренутку сагнуо сам се на земљу,
пољубио је и чуо, срце Превалисе куца у мени.

Њено срце!

Поезија Мираша Мартиновића спој је хеленске традиције и европског духа који га прати на стазама Превалисе, Докле, паганске и античке мистике и хришћанске провенијенције. Испуњена је динамичним хуманизмом у вјери човјека у своје насљеђе. Мистерија којом аутор описује „Сусрет Хомера и Одисеја” представља један од најљепших умјетничких достигнућа ауторове поезије који захтијева дубоку поетску анализу у свим сегментима да би разумјели древне путоказе хеленизма. Данас у поезији аутора откривамо један посебан поетски свијет, ослобођен романтичарског претјеривања. Поезија Мартиновића пјеснички је портрет његових мисли ослобођен „црногорског нарцизма”. Иако ће се на моменту читаоцима учинити да је пјеснички израз сложен, тежак и неприступачан треба разумјети богато духовно и историјско насљеђе прошлости Доклеа да би својим интелектуализмом могли да је јасно разумијемо. Апсолутна љепота поезије коју је аутор представио показује његову синтезу традиција, спој мудрости и историјских епоха којима он неприкосновено влада. Сигуран сам да „Гласови Доклее” представљају својеврсну лирску исповјест. Мартиновић је успио да синтетизује хришћанство, паганске и древене митове и да увјек актуелну хеленску културу укључи у богату културну баштину савремене Црне Горе.

Сви Гласови који прате Мираша Мартиновића дубоко у његовој свијести представљају један изузетан спој савршености преточене у поезију и прозу чија је „пророчка ” визија пјесника испуњена највећим дометима савремене, не само црногорске већ и европске поезије. Ауторова поезија представља непогрешиву мисију творца и виртуоза, чудесна магија изазов самога постојања, узвишена загонетка, „Божји шапат гласова.” Ако се за једног пјесника може рећи да је дотакао златне стазе поезије и прозе на митском путу „Од Богова ка људима” онда је то сигуран сам Мираш Мартиновић.

Аутор: Божидар Пророчић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *