Кључ за говно: “Пуцањ у говно” Мирољуба Тодоровића

Настанак сигнализма као правца у српској, али и светској књижевности, можемо повезати с вечитим тежњама књижевних радника и стваралаца да се дистанцирају од претходне, али и претходних епоха тражећи нов израз уметности, духа и бивствовања. То је појава која је већ уочена на примерима: ренесанса – барок, романтизам – просветитељство, модерна – постмодерна… Ову појаву аналогно можемо довести у везу породичних односа где, након иницијације у свет одраслих, син негира оца и замењује његово место по важности у породичној хијерархији. Тако се ствари одвијају и у књижевности (уметности) – нова епоха замењује претходну, негирајући је, а посебно у двадесетом веку и – деконструишући је.

Међутим, сигнализам се не ослања на де(кон)струкцију, већ на доношење новина у уметничко стваралаштво уопште. Сигнализам настаје у овим поривима не само као нови песнички правац, већ и као правац који треба да револуционише и остале уметности (ликовне, позоришне, музичке, филмске). Интегришући у себе не само уметничке токове, већ и интегришући себе у модерне токове друштва, сигнализам се, у ери технолошког бума у свету, показао као јако доступан и плодотворан правац. Та особина условила је његову велику распрострањеност, а самим тим је сигнализам и приморан на успех и важност, о чему бих издвојио: „Стваралачки преврат који су сигнализам и његов творац извршили у песничком језику, у поезији, и шире у књижевности и уметности, крајем шездесетих и почетком седамдесетих година, по свом креативном набоју дубљи је и значајнији од онога што се у нашој поезији и култури дешавало педесетих година. Изузетно дејство творачке револуције сигнализма може се мерити једино са улогом историјске авангарде у нашој литератури почетком двадесетих.“ За разлику од историјске авангарде, која је настајала током индустријске епохе, сигнализам своје место тражи у технолошкој ери, где медији имају највећи примат. Но, сигнализам не користи медије као „трансмисиона средства“, он жели да претвори медије у уметничке творевине, како појашњавају Љубиша Јоцић и Мирољуб Тодоровић. Но, једна од најјачих спона сигнализма и авангарде јесте процес експериментисања као део аспекта уношења новог, што свакако подразумева појам интердисциплинарности, којим је сигнализам и почео (сцијентизам).

Доба постмодернизма и неовангарде (са свим својим подизмима) означено је као доба тапкања у месту с мањком инветивности у изналажењу нових израза који би отелотворили дух модерног времена. Као да су уметници заборавили да је проналажење новог начина изражавања неборављење у прошлим начинима изражавања, па је стога већина постмодернистичких –изама доживела млаку судбину присутности и мало јачу судбину заборављања. Међутим, сигнализам није доживео такву судбину. Литература често ставља акценат на авангардно негирање традиције, али превиђа традицију авангарде, која већ постоји. Сигнализам се није увукао у типизирани смисао авангарде да руши претходно, већ је речено од стране сигналиста да њихов покрет вуче дубоке корене из традиције: указивало се на комбиновање вербалног и визуелног, које се може наћи у хијероглифима, оријенталним и средњовековним илуминаторним писмима, барокној калиографији па све до нашег доба и Аполинерових Калигарама, како је нагласио песник Влада Стојиљковић.

Само име покрета вуче корене из латинског (signum-знак), јер сигналисти знају да нема револуције у поезији уколико се не изврши револуција у главном медијуму поезије – језику, тј. знаку. Почетак сигнализма везује се за 1959. годину и његовог творца, Мирољуба Тодоровића, који је управо на револуцији у језику поставио своје постулате револуције поезије. Присталице је сигнализам добио средином шездесетих и почетком седамдесетих. Настао је из потребе да се негирају истрошени модели песништва, да се раскине с „принципима неоромантизма и закаснелог симболизма“, а уједно и да се одговори на духовну ситуацију савремене електронске и технолошке цивилизације. Настојало се да се промени кôд српске поезије радикалним захватима и на плану форме и на плану садржаја.

Револуција језика започета је његовом сцијентизацијом. Уносили су се симболи, формуле, лексеме из егзактних наука (физике, биологије, хемије, математике…) и визуализацијом текста (графичко разлагање речи, уношење цртежа, колажирање), па је тако прва фаза сигнализма означена термином сцијентизам. Интервенције у поезију уношењем термина из области нетипичних за књижевност условило је оно становиште сигналиста које је оправдавало уношење сигнализма у модерне токове живота.

Прво би било добро поменути поделу сигнализма. Дели се првенствено на две гране: вербалну и невербалну поезију, иако се доста плодотворно показао и у прози, па и у књижевности за децу. Подгране вербалног сигнализма су: сцијентистичка, алеаторна, стохистичка, технолошка, феноменолошка, шатровачка и апејронистичка. У невербалну спада: визуелна, објектна, звучна и гестуална. Занимљиво је напоменути и достигнућа сигнализма у боди-арту, мејл-арту, перформансу и концептуалној уметности.

Конституисању сигнализма као неоавангардног покрета који, негирајући књижевно, уметничко и културно наслеђе, тежи новим исказима и изразима обесправљујући канонизоване обликотворне поступке и естетске конвенције највише су допринела три манифеста: Манифест песничке науке, 1968, Манифест сигнализма (Regulae poesis), 1969 и Сигнализам, 1970. Такође је важно поменути интернационалну ревију Сигнал, 1970.

Но, историјски аспекат појављивања сигнализма (у чисто фактивном аспекту) бих подредио самом сигнализму, тачније, Пуцњу у говно, о којем до сада и није толико писано, а самим тим оставља простор и већу могућност да се представе нови аспекти овог дела Тодоровићевог стваралаштва. Да се за тренутак осврнемо на сам наслов овог циклуса: у „пуцњу“ можемо очигледно очитати поетику авангарде, онај превратничко-негаторски дух којим су се авангардисти обрачунавали агресивно с традицијом. Но, сигналистички пуцањ није надреалистички пуцањ насумице, он се одриче те агресивности, и у пуцњу се види позив на учествовање у грађењу сигналистичког дела, позив на машту, довршавање дела.

Аутор сам истиче да је овај циклус песама настао као поема Говнарија од преко 2000 стихова 1970. године, у току зимских дана у Соко Бањи и Београду. Напомиње и да је настала у периоду његовог „борављења“ у „камијевском свемиру побуне (револта)“. Стварност је дошла до тога да је сведена на ствари и тело, материјализована је, „говно“ и њему сличне излучевине једини су материјални продукти тела, па тако и ова поезија, која је у ауторовом избору, на крају збирке Свиња је одличан пливач и друге песме.

Одмах на почетку можемо издвојити песму Говно је инструмент универзума која представља говно као производ, бренд и инструмент у делатностима модерног друштва. Помиње се као рекламни производ најчешће, дају се кредити за куповину истог; у суштини, представља се као главна преокупација модерног човека уведена у његов начин живота. Провирује између редова ове песме и сцијентизам, када Тодоровић каже да је говно „бактеријолошки испитано“. Занимљива чињеница за Тодоровићеву поезију, па самим тим и за овај циклус песама је то што не постоји интерпункција. Већ смо виђали пародирање интерпункције као симбола симетрије и уређености од, рецимо, Бранка Ве Пољанског, али Тодоровић одлази корак даље; интерпункција игра улогу и у прављењу хијерархије у реченици, постављајући на тај начин неке делове реченице на првом, а неке на последњем месту, постоји крај и почетак. Такође, оставља могућност и да се не прави резлика између, рецимо, властитих именица у односу на остале чиниоце реченице, тако да је сваки члан равноправан. Као представник друштва, Тодоровић увиђа једну битну ствар: друштво се одувек представљало као скуп јединки где су сви равноправни и једнаки, иако у пракси никада није било тако, те песник не ставља своја слова у такве позиције. Он их читаоцу представља тако да им читалац према сопственом нахођењу из хаоса одреди место у свету и подари смисао који он сам читањем песме ствара. Самим тим, песникова интервенција је литерарна реакција на друштвене концепције.

Занимљива аналогија је између мотива „свиње“ из циклуса Свиња је одличан пливач и „говнета“ из овог цилуса о којем пишем. Прво, мотив свиње је у једном аспекту показатељ негирања (сада више) неинвентивних мотива које извиру из традиције која приказује анимализацију човека и давање нових значења овом аспекту. Имајући на уму наслов (Рецепт за запаљење јетре), када повежемо свињу с њим, добијамо модерни израз за пијаног човека – свиња, а јетра је нормална последична конотација (имајући на уму израз да пијаној свињи следује запаљење јетре, тј. цироза). Говно с мозгом, тј. песма Измет, кореспондира с песмом Чорба од мозга, јер свиња као сваштојед, који подразумева једење свакојаких измешаних састојака, може произвести само измет, који је опет мешавина свакојаких састојака, само обрађена (сварена) од стране свиње. Ако се опет сетимо да је, у домену анимализације човека, свиња израз за јако пијаног човека, можемо посматрати да је човек тај који од свакојаких састојака, а подоста од мозга, што је еквивалентна метафора за знање, мора да начини своје сопствено знање, да га провуче кроз себе, свари и изнедри нешто ново што може бити само његово, додајући још један тег на тас који превагњује на страну индивидуалности јединке.

Према Ролану Барту који у Смрти читаоца наглашава да је текст сачињен од многоструких писања, дијалога, разних култура, а све то налази своје једно „жариште“ – читаоца, а не аутора. Имајући на уму Фесјбук сигнализам налетео сам на једну информацију током прегледања ове друштвене мреже која ми је дала информацију да је италијански уметник Пјеро Манцони 1961. године продао 90 конзерви својих упакованих фекалија назвавши их „Уметничко говно“ и зарадивши злата у вредности тежине тих конзерви, могу рећи да је концепт који је Тодоровић разрадио у поетичком смислу сигнализма већ постојао. Но, не желим ни једног тренутка да умањим вредност Тодоровићеве ингениозности и његову величину у књижевности.

Да се после мале дигресије вратим на почетак пасуса: ако је жариште у читаоцу, и ако је читалац тај кроз којег текст добија облик, онда долазимо да занимљивог (мада не и неискључивог) закључка да кроз песму Тумачење гована видимо Тодоровићево обрачунавање с традицијом и преиспитивање исте. За даље анализирање морамо разлучити сам „пуцањ“: пуцање у нешто учини да се оно распрсне, да се растави на своје чиниоце. Створи се хаос (као и након пуцања у говно) и из тог хаоса читалац треба да пронађе нов смисао, да гради изнова, јер тако труд и рад имају смисао у грађењу нове уметности на рушевинама старе. Применом овог пуцња на Говнарију, која је првенствено имала 2000 стихова, можемо видети аутопоетички гест Тодоровића који показује како је од те поеме настао циклус песама, одакле му наслов Пуцањ у говно и како је он сам преиспитивао и дошао до генезе соптвеног песничког циклуса.

Поводом даљег тумачења песме Тумачење гована запажамо да је песма претрпана (мада је и свака песма таква) именицом из наслова, која је употребљена у разним дериватима, правећи нове асоцијације тим поступком (говнологија, говнистика, говнарски језик, говнар…). Све асоцијације које нам пружа Тодоровић иду у смеру размишљања, како о животу, тако и о уметности. Сваки човек има сопствени измет, то је једна од ствари коју ни сам ким не можемо делити, само нешто наше, што нам даје конотацију индивидуалности. Метафорично, измет представља нас саме, нашу суштину, а кроз призму ове песме уочавамо бивствена питања која сваког човека брину. Та питања су овде постављена тако да се могу односити и на живот, али и на уметности. Рецимо, стихови „јасно је да говно мисли у сликама“ одређују две ствари: прво, технолошка ера више него било која до сада показује да је визуелност примарна карактеристика модерног човека; а знајући да је сигнализам интегрисан у технолошку еру (и обрнуто), видимо из ових стихова и алузију на сигналистичку визуелну поезију. Вечито питање човечанства, а самим тим и књижевности и уметности, читамо у стиховима „да ли је говно ствар прошлости“ (без интерпункцијског знака, наравно) што нам сведочи о констатацији свевремене присутности људског страха за будућност, страха од непознатог.

Битна карактеристика, како овог дела, тако и целокупног Тодоровићевог опуса је језик. Живећи у времену када се интелектуалност не посматра као примарност, сигнализам се определио за могућност да допре до свакога. Из тог разлога у језику ове поезије нема као туч тешких речи, нема термина који дижу обрве: језик је прост и пријемчив свакоме. На тај начин Тодоровић не ограничава циљну групу читалаца на само друштвену / културну елиту, његова поезија је приступачна свакоме. Користећи те просте, огољене форме он, пак, не негира аутентичност уметничког поступка. Та карактеристика је отишла корак даље у визуелној поезији, јер не постоји језички код који би представљао препреку у „конзумацији“ уметности. Самим тим се баца сенка на Гутенбергову галаксију, тј. на креације које се реализују искључиво писаном речју.

Кроз овај циклус можемо запазити још једну ствар која се тиче намере ове поезије: иако без интерпункцијских знакова, много стихова имају саветодавну улогу, а још више њих упитну. Често на крај неког стиха можемо ставити знак питања, али не као реторичког питања, већ као питање аутора читаоцу. Рецимо, стихови из песме Поштујте туђе говно „зашто ваша говна личе једно на друго“ можемо двојако посматрати: ако су упућена групи, она као да представљају опомену несвесног негирања индивидуализма од стране људи; а ако су упућена појединцу онда као да делују опомињуће на неталасање животних сокова појединца, а самим тим и осуђивање медиокритетске равне линије ЕКГ-а.

Песма Како по вашем мишљењу изгледа идеално говно сва одише у језичким фразама које се тичу временске свакодневнице. Стих „како сте говнали|говнао сам врло добро“ јасно упућују на дијалог који се одвија између два појединца о томе како је први добро спавао. Но, аналогно с раније поменутим мотивом мозга, ако бисмо слободније заменили појмове, добијамо једну врло занимљиву игру, стихови би се претворили у „како сте мозгали|мозгао сам врло добро“. Остављајући та два тумачења у корелацији, можемо приметити да Тодоровић представља мозгање као спавање, тј. мозгање више не игра улогу, јер јединка спава, а самим тим и не размишља, а то је нешто што је потребно променити. Песма се до свог краја налази у таквим асоцијацијама везаним за време, али време спавања, алудирајући на уобичајене изразе те врсте.

Занимљиву кореспонденцију налазимо унутар ове књиге између песме Даћу вам рецепт за похованог Мирољуба Тодоровића и песме Надевна млада говна. Обе песме написане су у облику рецепта за спремање јела, што нам показује да је Тодоровић овом феномену посветио више пажње. Довољно парадоксално је давати рецепт за јело састављено од фекалија, али та одбојност према томе итекако је оправдана, на шта Мирољуб Тодоровић и циља: овај поступак је аналоган рецептима за бољи живот, које можемо наћи у медијима а које дају непознати људи себи непознатим људима. Поставља се питање како је то могуће с обзиром да давање савета некој особи подразумева познавање те исте особе, а такво коришћење медија Тодоровић овом песмом оповргава. „Рецепти“ за бољи живот свакако морају бити састављени од стране особе која тај рецепт и мора да примени, или барем од стране особе која познаје особу којој је потребан „рецепт за бољи живот“. Лажност и извештаченост бриге за ближњег овде се пародира, а коришћењем фекалија у томе је јасан знак. То је једно од тумачења, а ако бисмо се вратили на оно тумачење где бисмо песму ставили у контекст јединке, „млада“ из наслова нам даје нове аспекте: у песми све алудира на младо и мало, што нас наводи да помислимо да је у питању васпитање и усмеравање младе јединке. „Опрано“ је, посматрајући у традиционалном кључу, ритуално чисто, што указује на не упрљано грехом, а такво „опрезно пунити“ и на крају „зашити га белим концем“ где бели конац опет асоцира на невиност, а све укупно асоцира на васпитање деце. У наставку имамо надовезујућу песму Говно с мозгом која јасно ставља алудира да без мозга (памети) нема јединке.

Обезличеност људи јасно песник представља у песми Анонимно говно која јако јасно даје констатацију о „штетности“ неприметне јединке у маси, која је самим тим само део масе а не јединка, стиховима „анонимно говно пати од комплекса|ниже вредности“. Одговор песник као да даје у песми Пронађимо најзад кључ за говно у стиховима „волео бих да је говно културније|волео бих да је говно нежније|са интелектуалним говном|било би много лакше“. Једно од највећих питања ове збирке, али и модерног доба, има своје разрешење у овим стиховима. Једини начин да јединка искочи из масе, да се разликује од других, да не буде само сива мрља јесте управо то – да се окрене интелектуалности и памети. Као да Тодоровић даје своје виђење, сигурно не савршеног, али итекако бољег света. Као кулминација овог становишта, последња песма Нова искушења за свет и говно одише помало мелахоличним жалом за завршетком овог циклуса који је имао намеру да представи човека тадашњице, али ништа мање и данашњице, да опише његова стања и да дâ једно песничко разрешење положаја човека у свету, једно од могућих разрешења поводом мањка индивидуалности с којим се, како Тодоровић, тако и ми, срео посматрајући. Једно од решења је и то да „потребна је чешћа размена мишљења|између говна и остатка света“. Размена информација као својевсни вид стицања знања уобличава јединку и чини је вредном поштовања.

Не постоји особа којој појам говнета није барем мало гадан (у најмању руку), стога не смемо занемарити првенствену реакцију која долази читањем овог циклуса песама. Но, имајући на уму да је ово једна разрађена поетика оснивача светски признатог неоавангардног покрета, морамо тражити скривена значења, а њих има на претек. Не могу да се отмем утиску, ако посматрам наслове песма редом, да Мирољуб Тодоровић овде даје једну линију живота, ону која креће рођењем, стасавањем, улажењем у свет, пролажењем кроз исти итд, као израз универзалне згађености светом и Тодоровићеве згађености планетарном културом и њеним наметнутим обрасцима људима које она на тај начин подјармљује. Овај циклус представља својеврсни апел људима да постану људи, да се извуку из сивила масе, да увек имају на уму себе и своје „ја“ представљајући то најсликовитије и најпријемчивије свакоме ко узме овај циклус у руке и прочита га.

Литература

Милош И. Бандић, „Стил и статус“, у: СИГНАЛИЗАМ АВАНГАРДНИ СТВАРАЛАЧКИ ПОКРЕТ, Културни центар Београда, Београд, 1984.
Миливоје Павловић, Кључеви сигналистичке поетике, Просвета, Београд, 1999.
Мирољуб Тодоровић, Језик и неизрециво, Алтера, Београд, 2011.
Јелена Марићевић, Фејсбук сигнализам, из електронског часописа Међутим, Нови Сад, 2013.
Живан Живковић, Сигнализам: генеза, поетика и уметничка пракса, Параћин, 1994.
Јелена Ђ. Марићевић, „Неоавангарда; сигнализам: књижевна теорија и пракса“, Пројекат Растко.
Мирољуб Тодоровић, Свиња је одличан пливач и друге песме, Тардис, Београд, 2009.

Аутор: Марко Ђукић

Scroll To Top