ИНТРОНАУТИ ПАДАЈУ ПО НЕБУ

ГОДИНЕ ДРВЕЋА, ПЕСМА Ј. Д. АНДЕРСОНА

Више не пишем. Сада се сливају богови
по нашим топлим кожама.
(Водом се препричава меланхолија,
тражи утапање, тражи нежност.)
Сада, слободни и тешки држимо даљину,
близу, да се греје.
Ништа никада не долази. Синоћ су
физичари развили сан у таласима гравитације,
препознали меру прелома у
времену. Време је оно што учиним од
песме.
Данас је 16. јун 1934-е
а негде;
Хрли Мај у још једну пропаст, у ноћ,
препознаће Борхесове очи.
Ја, ти, лаки и меки;
За бубне опне, играју бубе математички
плес, сазивају љубави у процес понављања,
“Time is a flat circle”.
Спојени смо, одувек. Раздвојени заувек.

ДНЕВНИК КОЈИ НАЗИРЕ 29

Нагиње се геометријска тачност у ништавило.
Ништа_В_није (је) уздрма(Ти) даљину стола,
између нас.
Нећу написаТи ништа.
Данас је Нови Сад продужетак мене.
.
(Расту грмљавине у преписивању историје
тамо седе, најљубавније, уснемирја)
.
Твој говор је доказ да те једу звери.
Заборављам дане, сне, речи и све
чешће сам самоћа.
Неке странице су већ пуне.
Написаћу нешто.

СЛИКАРИ ПРОСТОРА

Поравнају се кости у Фибоначијев
низ и трка дивљих коња се сели у Јануар.
Мирније слутње срцем сливају.
Не болите се. Крушке су данас
боје угриза,
сада се усидре прехладе погледа
и свет је збир наших језика.
(Пребивалишта нежности унутар наших
шупљина.)
Све у шта се одлази је празнина.

Аутор: Далибор Томасовић

Scroll To Top