Феномен моралне и судске кривице у “Браћи Карамазовима”

Фјодор Михајлович Достојевски један је од првих писаца који се у својим делима бавио пре свега мисаоним превирањима, унутрашњим борбама и страстима ликова, продирући на тај начин дубоко у душу човека, где је једнако уверљиво приказао, како племените, пожртвоване, узвишене и честите, тако и оне подле, пакосне, безочне и префригне карактере. Стога не чуди да се управо Достојевски сматра једним од главних представника психолошког романа, чији је акценат стављен на унутрашњу карактеризацију и осећања ликова. Написавши свој први роман средином XIX века, уплив у књижевност доживљава када је реализам као књижевни правац био на прагу Русије. Тако се, поред психолошког романа, сматра и једним од главних представника реализма у књижевности, приказујући у својим делима, најчешће кроз свакодневне догађаје, тмурну атмосферу руског подземља, у исто време наглашавајући проблематику људске патње и постојања зла у човеку. Ипак, највећи одјек нису имали карактери са две малопре поменуте крајности људске ћуди, већ управо они који су захватили читав тај спектар особина и остали несврстани, од почетка до краја водећи борбу са средином, али пре свега са сопственим мислима, поривима и савешћу, па чак и са самим аутором. Аналогно је запажање Михаила Бахтина, једног од највећих теоретичара књижевности 20. века: „Достојевски, попут Гетеовог Прометеја, не ствара неме робове (као Зевс), већ слободне људе, кадре да стану поред свог творца, да се не сложе са њим, па чак и да се побуне против њега.“1) Речи које Достојевски удахне својим јунацима стога често не представљају одраз његових личних ставова и идеологија, нити ови јунаци служе као преносиоци ауторовог гласа; они наступају самостално, у толикој мери да је понекад готово могуће пренебрегнути чињеницу да је реч о фиктивним ликовима потеклим из пера аутора којем се супротстављају. Специфичност Достојевског лежи у његовој могућности да, стварајући лик, његову личност сагледа објективно, као туђу, а та релативна слобода и самосталност уклапају се у ауторову концепцију, која ликове предодређује управо као такве. Чињеница да дубину људске душе сагледава изван себе и сопствене свести, као и да заправо „читавом конструкцијом свога романа не говори о јунаку, већ са јунаком“2),издваја Достојевског од романтичарских тенденција сагледавања човека кроз призму сопственог постојања и доживљавања света. „Он увек слика човека на прагу судбинске одлуке, у тренутку кризе и незавршеног и непредодредљивог преокрета његове душе.“3)

William Sharp – Браћа Карамазови

Поред Злочина и казне, најдубљу слику оваквих душевних превирања Достојевски даје у свом последњем роману Браћа Карамазови. Проблем злочина, кривице и казне готово је увек у центру његових премишљања. Он успева да прикаже пре свега кажњавање зла изнутра, грижом савести, осветљавајући на тај начин последице зла у људској свести, а готово ниједан његов лик није прошао кроз толико душевне патње због осећања кривице као што је то случај са Иваном Карамазовим. Код Достојевског се изразито продубила пре свега грижа савести због оних злочина који нису подлегали ни људском ни државном суду, злочина који нису директно почињени и оних који се крију у одсуству делања против истих. Одсуство спољашњег кажњавања за овакве врсте злочина представљало је додатни подстицај распиривању гриже савести.

Основна фабула романа је криминалистичка и у основи се бави разрешењем убиства Фјодора Карамазова. Међутим, она уједно представља и средство разоткривања карактера његових синова, а отуда произилази и њена главна сврха. Премда је прави убица Фјодоров ванбрачни син Смердјаков, највећи душевни терет због те смрти понеће браћа Иван и Дмитриј, сваки на свој начин. Ипак, најбољи пример деловања савести на последице зла јесте Иван. Он прижељкује очеву смрт, али тако да не учествује у њој ни поступцима ни мислима, па ће брату Аљоши рећи: „…ти треба да знаш да ћу ја њега увек штитити. Али својим жељама остављам у датом случају потпуну слободу.“4) Смрт оца, као последица неминовности судбине, која се десила упркос Ивановим жељама, ослободила би га пребацивања самом себи, јер у њој не би ни на који начин учествовао. У својој немоћи да контролише такву врсту емоције, Иван ће чак прижељкивати да његов брат Дмитриј буде тај који ће учинити тај корак уместо њега: „Један ће гад појести другога гада, нек обојицу ђаво носи.“5) Међутим, он се ипак преиспитује, као Раскољников у Злочину и казни, „зар збиља има сваки човек право да, гледајући остале људе, пресуђује ко је од њих достојан да живи, а ко није више достојан“6) Препознавши клицу зла у својој души, он његово постојање разазнаје и у остатку света: „Ја мислим, ако ђаво постоји и ако га је, дакле, човек створио, онда га је створио по својој слици и прилици.“7),а он са тим не може и не жели да се помири. Подједнако му је мучна и мисао да човек није само створио ђавола, већ је, за своје подмукле и ниске потребе, измислио и Бога: „И ништа не би било чудно, ништа не би било необично да Бог заиста постоји, али је чудно да је таква мисао- мисао о неопходности Бога- могла нићи у глави такве дивље и зле животиње какав је човек…“8) Стога одбија да поверује у оног Бога чија је милост довољно велика да може да опрости зло у човеку: „Ја Бога прихватам… али не прихватам свет који је он створио…“9) Не мучи га само милост обећана кривима, већ и немилосрдност коју доживе недужни, а као најбољи пример неукаљане душе Иван одабира децу: „Рећи ће, можда, какав шаљивџија да ће дете свеједно нарасти и доспети да много сагреши, али, ето, оно није одрасло, њега су као дечачића од осам година гонили и растргли пси… А када се мати загрли с крвником који је дао псима да растргну њеног сина, и њих све троје објаве у сузама: ‘Праведан си ти, Господе’, онда ће, наравно, настати врхунац спознаје и све ће се објаснити. Али у томе и јесте тешкоћа што ја баш то не могу да прихватим“10) Он одбија да поверује да је патња деце, као представника чистих душа, неопходна зарад успостављања хармоније: „И ако се дечије патње имају придодати оној суми патњи која је била неопходна да се купи истина, онда ја унапред тврдим да сва истина није вредела толико.“11),као и такав поредак у којем недужни испаштају упоредо са грешнима, којима се опрашта зло зарад спознаје Бога. Иван се хармоније успостављене на овакав начин одлучно одриче и радије остаје са гневом према онима који су згрешили, макар тај гнев био и неправедан: „И зато журим да вратим своју улазницу.“12) Поглавље у којем Иван говори о свом гневу симболично је названо Буна.

William Sharp – Браћа Карамазови

У Ивановој поеми Велики инквизитор, он врло јасно осликава став о човеку изгубљеном у сопственој слободи у којој напослетку наилази на грех. Човек, као грешно, незахвално и порочно биће, најтеже подноси управо терет који му чини слобода савести, којом је спознао и добро и зло и којом може самостално да их разликује, али и чини: „Нема за човека теже и мучније бриге него да, чим постане слободан, што брже нађе онога коме ће се клањати… И, ето, та потреба општег клањања и јесте највећа мука, како сваког појединачног човека, тако и целог човечанства од постанка света… И тако ће бити до пропасти света, чак и онда када нестане на свету богова, јер ће свеједно, падати на колена пред идолима.“13) Човек је створен као бунтовник, али је пре свега један обичан сужањ са потребом покоравања вишој сили, према којој осећа страхопоштовање, скидајући тим покоравањем бреме брига и мука личне и слободне одлуке са себе. Он ће се бунити, али, немоћан да издржи своје буне, јер није у људској природи да богохули, напослетку ће због тих својих буна пролити сузе светећи се самом себи. Ова поема у великој мери кореспондира са поглављем Буна које јој претходи, те се у датој кореспонденцији може препознати Иванова унутрашња борба са осећајем кривице, пре свега због онога што је њему та слобода донела.

Ова кривица коју Иван осећа добија на снази када се у потпуности сагледа његов однос са полубратом Смердјаковом. Њих двојица склапају прећутни договор о убиству оца, који Иван не може себи да призна. Не само да осећа гнев због мисли које препознаје у себи, он осећа и бес према Смердјакову, јер он те мисли у Ивану сасвим осетно примећује, и не само да их примећује, него их са њим и дели. Иван испрва не уме у себи да препозна разлог беса усмереног на Смердјакова: „…мучиле су га којекакве необичне и готово сасвим неочекиване жеље, на пример, већ после поноћи зажеле одједанпут неодољиво и одлучно да сиђе доле, да откључа врата, да оде у дворишну зграду и да истуче Смердјакова, а кад би га запитали зашто, никако не би умео да изнесе тачно ниједан разлог…“14) Све време жели да верује да је убица брат Дмитриј, не би ли се на тај начин показао чистим пред самим собом. Али Смердјаков не дозвољава његовој савести мир, па и сам Ивану каже оно што он дубоко у срцу већ зна: „Да убијете- то ви не бисте могли учинити ни за шта на свету, а и нисте хтели, али сте желели да га неко други убије,“15) те завршава констатацијом: „Само сам га заједно с вама убио; нас двојица смо га заједно убили, а Дмитриј је Фјодорович невин.“16) Може се уочити и појава неке врсте гриже савести код Смердјакова, премда у значајно мањој мери него што је то случај са Иваном. Смердјаков одбија да поверује да Иван није схватио њихов прећутни договор као такав, јер би то даље водило признању да је усамљен у овој кривици, што он одлучно одбија и жури да Ивану докаже кривицу: „…ипак сте ви свему криви, јер ви сте знали за убиство и мени наложили да убијем… Зато и желим да вам у очи докажем да сте главни убица ипак само ви, а ја да сам узгредни, иако сам убиство извршио. Пред законом ви сте једини прави убица!“17) Напослетку, Смердјаков себи одузима живот, бирајући жртвовање сопственог живота као „најлакшу од свих жртава“18) чиме постаје немогуће доказати истинитост будућих потенцијалних сведочења која би говорила њему на штету. Иако је сматрао Ивана за јединог кривца пред законом, уместо њега, закону ће одговарати Дмитриј.

Дмитрија Карамазова, најстаријег Фјодоровог сина, су, попут брата Ивана, мучиле грешне мисли у вези са својим оцем. Наиме, није се само Иван питао у којој мери је достојан живљења стари Фјодор Карамазов, питањем смисла његове егзистенције бавио се и Дмитриј: „Зашто живи такав човек… Реците ми, може ли се њему још допустити да собом срамоти земљу?“19) Остављен од стране мајке као трогодишњак, након што она напушта Фјодора са другим човеком, Дмитриј је одгајан од стране породичног слуге Григорија, не због Фјодорове мржње према сину, већ просто „зато што је сасвим заборавио на њега“20),тако се унутрашњи конфликт са оцем у Дмитрију јавља још у његовом детињству, а касније бива продубљен сукобом око спорне суме новца, односно наследства које Фјодор одбија да му исплати, али и љубавним троуглом у којем се њих двојица нађу са Грушењком. Љубомора коју Дмитриј осети због очевих осећања према Грушењки, али и њених осећања за која страхује да би у једном тренутку могла превагнути на страну оца, представља окидач за активирање нетрпељивости која је годинама уназад постојала међу оцем и сином („Просто је немогуће чак и замислити сву срамоту и морални пад, с којим се може спријатељити љубоморан човек без икакве гриже савести.“21));она нараста до те мере, да се у њему почиње јављати она иста мисао која је мучила и Ивана- жеља да отац није жив. Дмитриј у тој жељи одлази корак даље, видећи себе у улози његовог убице: „Не знам… можда нећу убити, а можда ћу убити… Осећам лично гађење. Ето, тога се бојим. И нећу моћи да се савладам.“22) Овакав потенцијани поступак и даље ограничава Дмитријева савест; страх од несавладавања порива указује на постојање одређене баријере у његовој свести, коју покушава да отклони својим одрицањем од оца: „Не кајем се због твоје крви… Чувај се, старче, чувај своје снове, јер и ја имам своје снове! Ја те проклињем и одричем те се сасвим.“23) Ове унутрашње борбе која се водила у Дмитрију постали су свесни његова браћа, Аљоша и Иван, али и старац Зосима, који ће му се због тога још при првом сусрету поклонити: „Старац коракну према Дмитрију Фјодоровичу и, дошавши сасвим до њега, паде пред њим на колена… Клекнувши, старац се поклони Дмитрију Фјодоровичу до ногу пуним, истинским, свесним поклоном, и чак се својим челом дотаче земље.“24) Пред своју смрт, Зосима ће проговорити о Дмитрију: „…као да је целу његову судбину изражавао његов поглед. Тако је једанпут погледао… да ме је тренутно обузео у срцу ужас због оног што тај човек себи спрема.“25) Па ипак, Дмитриј не чини оцеубиство, али бива осумњичен за њега.

Поглавља која обрађују процес Дмитријевог саслушања поводом убиства Фјодора Карамазова симболично су названа- мучења. У тренутку тог саслушања, Дмитријева савест се побуђује више него икад, доводећи његову свест истовремено у стање усхићења, жестине, безумља и необузданости. Свестан да није убио, он се ипак бори са осећајем кривице. Поводом оптужбе, он ће се врло јасно изразити: „За крв свог оца нисам крив. Хтео сам да га убијем, али нисам крив.“ 26)Саслушање тече у правцу који Дмитрију не прија, иследници у његовим одговорима не продиру у саму срж мишљеног и константно га наводе да призна злочин. Преломни тренутак представљаће иследникова заповест Дмитрију да се скине го како би му прегледали одећу и узели је као материјални доказ. Тада се у дубини његове душе рађа мисао која ће његове даље поступке усмерити другачијим током: „Овако го он је некако сам осећао да је њима крив и, што је најглавније, сам готово признао да је одједанпут постао заиста нижи од њих свих те да они сад имају потпуно право да га презиру.“27) Пониженост коју осети у том моменту, Дмитриј прихвата као могући начин искупљења- потребно је жртвовати се, зарад постизања оне исте хармоније о којој је Иван причао. Овакву ће мисао додатно учврстити сан о сиромашном детету које плаче због хладноће, а који усни непосредно након саслушања. И када се у сну пита зашто је то тако, он почиње да схвата: „И он осећа у себи да пита, истина, лудо и глупо, али да обавезно тако жели да пита и да баш тако и треба питати. И он још осећа да му се у срцу подиже неко још никад неосећано гануће, да жели да плаче, да жели да учини свима нешто такво да детешце престане плакати, да не плаче и поцрнела, испијена детиња мати, и да овог тренутка више нико не пролива сузе и да он то мора одмах да учини, без одлагања и не обазирући се ни на шта, са свом својом карамазовском необузданошћу..“28) Одлагања није било, жртвовање почиње одмах након буђења из сна. Дмитриј је свестан да само покајање није довољно: „Свеједно, плакао или не плакао, ипак сам нитков!“29) и да је за искупљење греха који му се усадио у срце потребно много више жртвовања. Стога када сазна да ће бити затворен у тамницу до суђења, претходно „нисам крив“ преформулисаће у: „Не примам казну за то што сам га убио, већ за то што сам хтео да га убијем, а можда бих га збиља и убио.“30) Дмитриј започиње свој процес очишћења констатацијом: „Сад увиђам да је за овакве, као што сам ја, потребан ударац, ударац судбине, да буде спутан спољашњом силом. Ја се сам по себи не бих никад, никад подигао! Али гром је пукао. Примам терет оптужбе и јавне срамоте, хоћу да патим и да се патњом очистим!“31) Управо се овој његовој будућој патњи поклонио старац Зосима приликом њиховог првог сусрета, назревши у Дмитрију способност за рађање новог, васкрслог човека. Гром који Дмитриј спомиње био је заслужан за рађање тог новог Дмитрија, он сада спас види у робијању и раду, не како би испаштао због оца, него због целог људског рода, а „дете“ које му се јавило у сну за њега представља сву децу Божију, за коју он бира да понесе крст: „За све идем, јер неко мора и за све поћи.“32) Патњу које се некада плашио, сада прима раширених руку, готово спреман да се и не брани на суду.

William Sharp – Браћа Карамазови

Сцене суђења представљају уверљив приказ лажне психологије на делу. Као и у сценама саслушања и истраге, ни за време суђења окупљени, а пре свега судија, тужилац и бранилац, нису у стању да продру у комплексност Дмитријеве свести;  његову искреност и унутрашња душевна превирања са којима се борио у процесу признавања моралне кривице самом себи, схватају као промишљеност, лукавство, манипулацију и тактику, при чему прави Дмитриј остаје ван њиховог суда. Тужилац даје упечатљиву слику карамазовске природе: „Способне да имају у себи све могуће супротности и у исти мах да посматрају обе провалије… провалију виших идеала… и провалију најнижег и најсмрдљивијег пада.“ 33)Дмитриј је целог живота стајао на прагу унутрашњих криза и одлука, али у судници је за време суђења седео нови Дмитриј који није био познат никоме, а који се још пре тога дана одлучио за пут искупљења и поменутих виших идеала. Стога је једна од најинтензивнијих сцена за време суђења била тужиочево позивање присутних да зарад целе Русије стану на страну правде, алудирајући на заправо невиног човека: „Сетите се да сте заштитници наше правде, заштитници наше свете Русије, њених темеља, њене породице и свега што јој је свето! Да, ви представљате овде у овом тренутку Русију, и ваша пресуда неће се чути само у овој судници, већ по свој Русији, и цела Русија саслушаће вас као своје заштитнике и судије, па ће бити вашом пресудом или охрабрена или потиштена.“34) На овај начин је Достојевски дао извесну критику тадашње Русије. Следи реч браниоца који само наизглед стаје у Дмитријеву одбрану, и то из погрешних разлога, покушавајући да са Дмитрија скине етикету „оцеубице“ наводећи разлоге због којих би било оправдано да свог оца не воли и, у извесном смислу, не прихвати, што га и даље не ослобађа кривице убиства: „Лик недостојног оца, посебно кад се упореди с другим очевима, поштеним и достојним, очевима друге деце, његових вршњака, нехотице намеће младићу мучна питања. Одговарају му на та питања службено: ’Он је тебе родио, и ти си крв његова, и зато си дужан да га волиш.’ Младић се и нехотице задубљује у мисли: ’А зар је он волео мене кад ме је рађао?… Морам ли да га волим само зато што ме је родио, а после ме целог живота није волео?’… Не, убиство таквог оца не може се назвати оцеубиством.“35) Бранилац наводи присутне на мисао да је мржња према оцу подстакла злочин, као и да је он почињен у афекту, суровости је узвраћено суровошћу. Овакав одговор браниоца упућује на чињеницу да се Дмитрију све време заправо суди због недостатка љубави сина према оцу, док се сам чин убиства ставља у други план. Цело суђење завршава се пресудом на штету Дмитрија, он бива проглашен кривим за убиство које није починио, чиме се на известан начин још једном потврђује Иванов став о човеку залуталом у сопственој слободи који у својој нискости и немогућности да спозна више циљеве (изнијансираност Дмитријеве свеукупности за коју суд остаје слеп), сходно својим површним убеђењима чини грешку.

Премда су и Дмитриј и Иван у себи имали одређену врсту побуне, Дмитриј је показао више спремности да зарад своје буне испашта и да се жртвује за своје идеале. Међутим, свестан своје моралне кривице, Иван настоји да брату Дмитрију помогне у бекству јер у дубини душе зна да је он тај који треба да испашта за тај грех. Брат Аљоша ће рећи Дмитрију: „Што ниси преузео на себе велики крст патње, послужиће само томе што ћеш осетити у себи још већи дуг и тим ћеш непрекидним осећањем у будућности, кроз цели живот, помоћи свом препороду можда више него да си пошао онамо.“36) У тим тренуцима Дмитриј се опет налази на прагу одлуке, али не зато што долази до колебања, него зато што он у свом срцу не може да препозна која је казна за њега тежа: „…охрабрује ме мисао да нећу бежати према радости, према срећи, већ заиста на другу робију која није можда мања од ове.“37) На тај начин и Иван и Дмитриј одлучују да сами себи суде за своју кривицу, не тражећи милосрђе ни са чије стране, борећи се тако против оног поретка који од почетка не могу да прихвате.

ЛИТЕРАТУРА

  • Михаил Бахтин, Проблеми поетике Достојевског, Zepter Book World, Београд, 2000.
  • Фјодор Михајлович Достојевски, Браћа Карамазови I, Book, Београд, 2015.
  • Фјодор Михајлович Достојевски, Браћа Карамазови II,Book, Београд, 2015.

Ауторка: Софија Поповић

ФУСНОТЕ:

ФУСНОТЕ:
1 Михаил Бахтин, Проблеми поетике Достојевског, Zepter Book World, Београд, 2000, стр. 8.
2 Исто, стр. 63.
3 Исто, стр. 60.
4 Фјодор Михајлович Достојевски, Браћа Карамазови I, Book, Београд, 2015, стр. 166.
5, 23 Исто, стр. 163.
6 Видети напомену 4.
7 Ф. М. Достојевски, Нав. дело, стр. 274.
8 Исто, 269.
9 Исто, стр. 270
10 Исто, стр. 280.
11 Исто, стр. 281.
12 Видети напомену 8.
13 Ф. М. Достојевски, Нав. дело, стр. 291-292.
14 Исто, стр. 316.
15 Фјодор Михајлович Достојевски, Браћа Карамазови II, Book, Београд, 2015, стр. 326.
16 Исто, 337.
17 Исто, стр. 339.
18 Ф. М. Достојевски, Браћа Карамазови I, стр. 31.
19 Исто, стр. 86.
20 Исто, стр. 12.
21 Исто, стр. 65.
22 Исто, стр. 142.
24 Исто, стр. 87.
25 Исто, стр. 326.
26 Ф. М. Достојевски, Браћа Карамазови II, стр. 152.
27 Исто, стр. 181.
28 Исто, стр. 206-207.
29 Видети напомену 27.
30 Исто, стр. 208.
31 Видети напомену 20.
32 Ф. М. Достојевски, Нав. дело, стр. 300.
33 Исто, стр. 421.
34 Исто, стр. 446.
35 Исто, стр. 471, 473.
36 Исто, стр. 489.
37 Видети напомену 36.
Scroll To Top