Феникс или пепео

Након вишедеценијских „враћања” на догађаје који су обележили 1945. годину и Берлин, читалац се може запитати: Да ли је све речено и записано и шта још више о стравичности може да се каже?

Ипак, немачком редитељу филма Phoenix,  Christianu Petzold-u пошло је за руком да једним великим злочином, трагедијом народа и скривеним издајама још једном пробуди појединца и присети на оно исконско осећање припадности и срама које ту исту припадност разара. Ово филмско остварење дугује много Hubertu Monteilhet-u и његовом роману Повратак из пепела.Феникс” постаје симбол-прича о једном стравичном људском уздизању из пепела које је давно изгорена прошлост поново расејала по свим оним местима које је један човек (колектив) покушао да заборави.

Иако се радња ове послератне драме чини очигледна, и овом приликом неће бити сведена на неколико реченичних описа, на гледаоцу остаје да се сам увери у једну непобитну магију платна. Музика која у филму прати драму коју главни јунаци проживљавају, јесте доказ зашто и како режисерско умеће подразумева игру опречности у уметности, на ниским фреквенцијама људског постојања узвишене фреквенције музике још увек играју на оној недокучивој страни људства.

Тама и светлост, уздизање из пепела, ватрена црвена боја Фениксовог знака толико суптилно исијава у Петзолдовој игри са свим визуелним експресијама, да не привлачи пажњу на знаке већ им дозвољава да буду позадина једне људске драме.

R.Ebert

Уколико вас радња филма до краја не изненади, запита, потресе, крај ове ратне афере свакако хоће!

Scroll To Top