Две премијере на Филозофском факултету

или

Kуда с позориштем данас?

Драмска секција Филозофског факултета започела  је са радом 2017. године. Оно што је битно истаћи јесте да су чланови ове секције искључиво студенти, на челу са координаторком Нином Стокић, која је такође студент четврте године српске књижевности. Студенти су се састали јер деле љубав према позоришту, што се подразумева, али би то требало истаћи, поготову у овим временима. Првенац секције, прошлогодишња представа, ,,Ожалошћена породица” Бранислава Нушића био је логичан први корак за нас. Нушић је увек актуелан, а хтели смо да будемо и помало симболични јер је Нушић неко ко стоји на самим почецима наше драме, и поред Јована Стерије Поповића, може се сматрати и оцем српског драмског стваралаштва, па смо мислили да би било симпатично да буде и на почетку нашег репертоара.

Ове године одлучили смо се за нешто модернија дела, а били смо и мало амбициознији, наиме, спремили смо две представе – Брешанову ,,Представу Хамлета у селу Мрдуша Доња” и представу Душана Kовачевића ,,Лари Томпсон, трагедија једне младости”. Оно што обе представе повезује јесте мотив ,,позоришта у позоришту”. Наиме, док сељани из села Мрдуша Доња спремају Шекспировог ,,Хамлета”, у селу се одвија слична драма. Становницима Мрдуше Доње дешавају се истоветне ствари као у Шекспировој драми ,,Хамлет”. И у делу ,,Лари Томпсон, трагедија једне младости”, видљиво је преплитање живота и позоришта. У овој драми, тј. трагедији, како је сам писац одредио, Стефан Нос, који у делу треба да глуми у Ростановом „Сирану де Бержераку” проживљава интимну драму, те покушава да изврши самоубиство, тако да заправо Kовачевић пише драму која се никада неће одиграти. Отвара се питање места позоришта и уметности у животу, као и преплитање живота и позоришта. Сељани Мрдуше Доње припремају ,,Хамлета”, разарајући га, односно подређујући га владајућем режиму. Питање ангажмана уметности значајно је питање овог комада. Позориште би требало бити ангажовано, али када је само ангажовано, оно просто прераста у гротеску. Оно што би још требало истаћи јесте верно осликан менталитет људи са наших простора, што ове два дела повезује са Нушићем, који је био у томе неприкосновен. То се посебно види у ,,Ларију Томпсону” у којем препознајемо све оне Нушићеве Сарке, Спиринице, Виде, тако да смо и ту покушали направити спону. Kод Ива Брешана као да директно из живота ускачемо у литературу, а код Kовачевића је то и тематски видљиво. Уметност увек трпи притиске система, али, донекле и живота. То је оно што је универзално у овим делима. Међутим, живот може и повољно утицати на литературу. То је оно Kишово „Живот, литература”. Kолико уметност трпи? Kоја је улога позоришта данас? На ова питања покушали смо да одговоримо, хајде да не звучи претенциозно, нашим ишчитавањем и поставком ова два дела.

Ево за крај и ово: дођите 29. и 31. маја у 19. 30 часова у кино салу Филозофског факултета да заједно покушамо да одговоримо на нека од ових питања и да подржимо уметност! Још за крај да додамо да су најбројнији чланови драмске секције са одсека за српску књижевност, а уз њих ту су и студенти са одсека за англистику, социологије, српског језика, журналистике, историје и психологије. Улаз је слободан. Надамо се што већем броју посетилаца!

Aуторка: Емилија Поповић

Scroll To Top