Друштво које поставља много питања

Ишчуђујемо се. Свакодневица јесте бурна. Једна од највећих истина је да је живот тежак. Промене су једина константа. И преокрети. Они су нешто као њихова подврста. Најједноставније је рећи да је то близак рођак промени, треће колено. Додуше, изразито подмукао и перфидан, што не важи за промену. Притом, никада се не најављује. Упада у сред ноћи, пришуња се, вири иза угла, чека прилику да се и најмање опустиш, те да твоје мишиће напусти непријатан грч а преплави она добро позната топлина и меканост, чија је господарица разбибрига. Кратка, врло.

Замишљам питања као балоне. Различитих су боја и материјала…облика. Сваки балон имају своју иглу, тј. одговор. Неки људи мисле да дати одговор на свако питање исто је што и знати, док други мисле да постављати многа питања и то често чинити значи, такође, знати. Рекла бих да ни једни ни други нису у праву. Лако их је распознати. Први једва дочекају да им неко постави макакво питање. Знате, овако креће: „Како сте данас?“ Затим, следи одговор: „Поприлично добро. Од јутрос све тече по плану, надам се да ништа неће нарушити овај склад. Да си ме срела јуче, не бих се могао похвалити добрим расположењем. Посета зубару се одужила… На састанак сам закаснио, наравно. Ма, чак и кад сам дошао… не питај ме. Образ ми је цело вече био закривљен, а сир је налазио увек пут на страни где је зуб поправљан. Фуј…“ Баш тако. Друге интересује куда идете на летовање, колико је коштао аранжман, због чега нисте изабрали друго место, због чега баш авионом када може да се сруши и којег дана ћете се разболети на вашем путовању… И да, постоји још једно, да ли бисте радије да вам се авион сруши у Егејско или Јонско море. Има ту и филозофских расправа, запиткивања, набрајања свих планина које знају, сасвим случајно и ноншалантно их провлачећи кроз безазлене реченице. Углавном пружим тишину и схвате је веома речито. Поједини, наравно.

Никада нећемо престати да се чудимо. Ваљда је то уобичајено за нас, као врсту. Али, која је његова сврха? Једног старца такође је могуће изненадити. Угледаћете га како се ишчуђава. Моја неисцрпна занимација и извор зачкољица, које голицају моју љубопитљивост, јесте истраживање у свету речи. Тај свет сам за себе не постоји, нити може постојати. Прожима људске. Човек мисли у речима и све што чини може њима именовати. Један од разлога таквих мојих истраживања јесу вожње. Вожње аутобусом и аутомобилом, нарочито, некада је одвише мучно трпети. Стога, увек исто одлучим. Провешћу је говорећи, непрестано говорећи и анализирајући све што изустим. У аутобусу не говорим увек, разуме се, јер некада ме задеси и несрећа да буде скоро сасвим празан. Тако ја говорим… Само говорим. Обавезно пропустим речи саговорника да се измигоље и журно побегну кроз малко отворен прозор, тек један центиметар, јер тако је сасвим пријатно. Оне се изгубе са ветром, али често ми се чини да је тако најбоље за њих. И за друге, добро… Не треба доживети ово као савет. Треба слушати саговорника, јер само тако он то и постаје. Свако вас нечему може научити. Но, бескрајно је забавно изненадити себе. Само, пустити мисли да надолазе, расту. Пустити и цветове и коров да нађу пут до уста. Чешће се одлучујте за цвет. Због других, а самим тим због себе.

Људи су извори питања. У недостатку одговора, постављају их исувише. Своје незнање затрпавају чуђењем. Многи би велики део свога живота прећутали, када не би постављали питања. Егзистирају у свету речи и та питања, која су одевена у другачије рухо. Камуфлирана су у констатације, које несигурно и колебљиво биће могу збунити и усисати у мрачан ковитлац  њихових оптужби, осуда и опет, чуђења. Дакле, не постоји закључак. И када би постојао, био би најмање о томе да не треба постављати питања. Права проблематика налази се у томе да нико никад не пита оно што га заиста занима.

Ауторка: Уна Мартиновић

Scroll To Top