Детињство у филмовима Томаса Винтерберга

Последњих неколико месеци, откако је изашао конкурс за овај темат, тема табуа нам је постала једна од главних у друштву. Напросто, дотакли смо дно човечанства када не можемо да се макар сетимо, шта би било то што би подстакло људе да се стиде и да размишљају о одређеној теми. Седма уметност, она филмска, последњих деценија у свој садржај попримила је апсолутно све. Не постоји ствар о којој се ћути или са аверзијом приступа.Средином XX века, табуизираним филмовима су се сматрали они еротског жанра, у којима су заступљене „уметнички одрађене сексуалне сцене“ у којима задовољство не проистиче из самог чина већ од стила формирања слике. Временом, границе се померају. Филмови овог типа добијају поджанрове: тема хомосексуализма, затим инцеста, утицаја детињства на развој индивидуе, па и стављања детета и његовог размишљања у сфери сексуализма. Ако подобније размислимо, једино последња три поджанра заиста стварају осећај аверзије, нешто на шта не бисмо требали да се навикавамо. У мору несрећних догађаја који су све чешћи, а у себи имају сексуално злостављање деце, логично је да ће уметник приметити проблем. Такође, чињеница је да ће већина, нажалост, ако и примети злостављање деце, прећутати о несрећном догађају, под изговором „Не мешамо се у оно што није наша ствар.“ Све ово што наводим као пример и чињенице, касније ће бити оправдано у тексту.

Године 1995. у Данској настаје потпуно нови филмски концепт: редитељи Ларс фон Триер и Томас Винтерберг формирају ДОГМУ 95 (Dogme 95), покрет који ће европску кинематографију у потпуности удаљити од Холивуда, учинити је оригиналном и више приближеном реалном животу.

Овај концепт имао је значајног утицаја на стварање и других европских редитеља, макар у неком погледу правила које је концепт носио са собом. У таквој прилици да живот приближи на најсировији начин, свој први, а и први филм концепта под насловом Festen (Celebration), ствара Томас Винтерберг. ДОГМОМ 95 и првенцем овог концепта (али и каснијим остварењима), Винтерберг враћа оно што је већ неко време у кинематографији било изгубљено, а то су филмови који се читају. Када узмете испред себе Festen, прво што вам западне за око су хаотични кадрови. Као једно од правила ДОГМЕ 95, камера се носи у руци, она је покретна, она је део филма, неко ко посматра и чује људе. Она је саучесник свега. Хаос са почетка филма је предсказање догађаја који следе.

Прослава, како превод наслова филма каже, јесте 60. рођендан главе породице, имућног данског господина, који је узор многима у крем  друштву тадашњице. Наиме, Хелг (Хенинг Oртизен) не поседује само финансијско, већ и породично богатсво. Следећи поремећај који затичемо у овом филму јесте да се прослава дешава, иако је Хелгова кћер тек неколико месеци раније извршила самоубиство. 416pgpjxyklТема самубиства у овом филму је, такође, табуизирана. Она прати све ликове који о њој ћуте, али је незаобилазна (и стварима мртве сестре, цртежима, брату близанцу…). Прослава је велика, чује се извештачени смех кога изазивају баналне изјаве. Међутим, неко се не смеје. Одавно, ништа више није смешно. Брат близанац сестре која је извршила самоубиство, Кристијан, носи са собом годинама терет модерног друштва – вечне тишине зарад бољег положаја. Преплављен осећањима док посматра славу свога оца, Кристијан у свом говору честитања рођендана објављује болну истину о злостављању у детињству од стране оца и чињеници да је његова сестра извршила самоубиство, јер, иако је тортура престала, ожиљци су вечни, снови заувек остају. За свог оца, Кристијан каже да је био „најчистији кога је икада познавао. Купао се по пар пута дневно, али и ми смо се морали купати са њим.“. Кристијанова сестра је самоубиство извршила у кади пуној воде, покушавајући да душу коју је испустила прочисти, онако како отац то ради. Када гледате овај филм, ви сте тамо. Овај филм је најчистија критика друштва и онога што је у стању да се прећути. После Кристијанове велике истине, слављеничко друштво почиње да се смеје, забава се наставља. Положај се не нарушава, јер се ономе без те моћи не верује.. Ако посматрамо ову ситуацију као колективно несвесно, да ли у својим злоделима увек имамо наследника? Како истину предочити као стварну, а не као одраз у попуцаном огледалу? Остаје вам само да погледате ово Дело и сазнате шта је тишина спремна да уништи.

Две године након првенца ДОГМЕ настаје Винтербергов филм Sumbarino. Овде причамо о потпуно другачијем приступу од стране сниматеља. Нема више „живе“ камере која не прати ништа ван садашњег тренутка. Овде нас дочекује хаос у сликама наглих прескока из садашњости у прошлост. Једино је будућност неизвесна, али не гарантује иоле добру ситуацију. Друга разлика – у Festen-u имамо активну заступљеност родитеља који крију истину. У Sumbarino-u истина је очигледна: двојица браће која тек требају да загазе у године пубертета, воде рачуна о малом брату, беби Мартину од неколико месеци, док мајка ни отац нису присутни. Њих двојица су фигуре родитеља. Јасно нам је стање у тој породици онда када старији запали ко зна коју цигарету, а млађи брат сипа џин обојици. То су деца која нису умала прилику да виде другачију слику. Без иједног родитеља, насилно су принуђени да слику о правилима живота сами стварају. Иако се школују, њихова примарна ствар јесте брига о брату који не може да се стара о себи. submarino-dvd Међутим, шта ако дете пожели управо то, бити само дете? Када нема некога да мисли за њих, док уживају у тренутном срећном тренутку? Дешава се смрт. Деца овде немају право на одмор, забаву, срећан тренутак. Онда, када и покушају то себи да приуште и изигноришу плач малог брата, исход је, наравно, смртан. Овај догађај је обележио живот касније одраслих индивидуа: имамо опет јунговско осликавање несреће у сновима, који не требају посебно тумачење.Старији брат је осуђен сновима о смрти бебе, млађи покушава да потисне то у својој свести користећи кокаин, „одстрањујући“ своју свест од реалности. Старији брат, Ник, је телесно развијенији, његово окружење (тегови, врећа за ударање…) говоре о његовој физичкој спремности. Такав, смештен је у мали простор собе који је успео, изашавши из затвора, себи да приушти. У том простору он има сексуалне односе са првом особом која му је ,,физички прихватљива“, оштећена индивидуа као што је он сам. Међутим, сексуалног задовољства нема. Не постоји задовољство ни у чему. Постоје само успомене које се у, како је наведено, сценама из детињства евоцирају у свест и које спречавају даљи развој живота. Име млађег брата је до краја непознато. Он је једноставно „брат“, беспослени човек, зависник, који преживљава и храни свог сина, којем симболично даје име свога мртвог брата, Мартин. Једном злостављано дете сад је злостављач јер његов син сада посматра оно што је он посматрао – пијаног и дрогираног родитеља и покушава да пронађе разумевање. Мартин сам покушава да се нахрани, преживи, школује.  Браћу је одрастање отуђило. Не постоји она дечија искреност, приврженост и поверење. Њихово искуство их је натерало на другачије размишљање. Када се браћа сусрећу? На сахрани мајке, која је предочена као свакодневни догађај, нешто чему се не придаје значај. Следећи пут, браћа се налазе у затвору, свако ради својих (не)дела. Да ли другог Мартина очекује судбина првог? Мора ли прошлост бити наш терет којег се, ама баш никако, не можемо рештити? Једно је очигледно – историју не могу писати само победници. Бар не ону из које се може нешто научити.

У оба горе поменута филма, детињство је наведено као корен несрећног живота који се дешава после. Злостављање од стране одрасле индивидуе оставља последице и дете је неспособно да се формира без последица које ће кад тад изаћи на видело. Међутим, шта се дешава када је дете злостављач? У ономе што се назива „нормално детињство“, Фројд описује развој сексуалности код деце већ од њихове четврте године:

,,Сексуално истраживање у овим дечијим годинама увек се спроводи усамљено; оно представља један од првих корака самосталне оријентације у свету и доноси удаљавање детета од особе из његове околине која је раније уживала његово потпуно поверење.“

Треће Винтербергово остварење о којем ће бити реч јесте филм Jagten (The Hunt). Лукас (Мадс Микелсен) је локални учитељ, брижан отац, веома детињаст, невин у својим поступцима. Такође, кћерка Лукасовог најбољег пријатеља види у њему оно што у родитељима не може – мир и слободно маштање. У разумевању се рађа дечија љубав, која је све само не наивна. Дете, којој је љубав, ону коју види код маме и тате, ускраћена, постаје извор лажи и оптужује Лукаса за сексуално злостављање, чувши порнографске изразе у разговору између њеног брата и његовог пријатеља. Иако Лукас има репутацију доброг учитеља кога воле, како родитељи, тако и деца, овде се ипак верује детету којем и они који му верују(васпитачице и родитељи), наглашавају бујну машту.

ok-jagtenУ веома идиличном месту у коме се радња дешава (предочен је и колоритом филма – боје су топлије, филм је “наранџаст са примесама црне и сиве боје”), овакав догађај је покретач поремећаја у једну руку ритуалног вођења дана. Људска заједница, жељна промене, макар и неистините, потенцира несрећу и њен развој. Сва деца ће, иако су га волела, инсистирати на сексуалном злостављању. Једно измишљање може бити уништено другом неистином – не постоји простор који деца описују као место злостављања. Како се оправдати и доказати истину? Ништа није јасније од погледа у очима, како детета, тако и онога између животних пријатеља. Ако оповргавамо личност пријатеља у коју смо веровали и ако му припишемо могућност да учини злостављање, да ли смо онда и према себи вечно неискрени? Када се, напослетку, можда, докажемо као невини, да ли ће други успети потпуно заборавити на све трауме које су прошли и којима су веровали? Опет имамо питање прошлости и колику истину за будућност она носи.

Без прошлости смо нико, а са оном лошом постајемо још и гори. Наше детињство је, често, слика наше садашњости. Проблем је што није само Наше већ и Нечије, коју не покушавамо заштити. Када именујемо табу, дајмо му то обележје у његовој дефиницији – нешто што је неморално, недопустиво. Престанимо да ћутимо о туђој несрећи, ако ни за шта друго, да не бисмо и сами патили.

Ауторка: Горица Радмиловић

Scroll To Top