Чему се ми то смејемо?

Б. Брехт: Малограђанска свадба
Академија уметности Нови Сад
Класа глуме на српском језику
Режија: Владислав Велковски
III година глуме
Класа: Никита Миливојевић, ред. проф.
Асистенти: Јелена Ђулвезан Милковић, Момчило Миљковић

Заиста не памтим када сам последњи пут видела позоришну публику која тако спонтано и одушевљено прима позоришну представу, као што је публика у Академији уметности примила представу Малограђанска свадба Бертолта Брехта, у изведби студената из класе проф. Никите Миливојевића, Јелене Ђулвезан Милковић и Момчила Миљковића. Један талас смеха смењивао је други, један раздрагани и гласни аплауз био је прекидан само новим таласом смеха или песмом. Представа у режији Владислава Велковског сигурно ће доживети велики успех, а мој посао је да покушам да објасним због чега је то тачно.

Брехтов комад Малограђанска свадба (1919) један је од његових најизвођенијих комада. То сви знамо. Због чега? Дат је пресек малограђанског духа, са свим познатим елементима апсурдне драматургије. Малограђанство као систем самоуништења, као појам судбинског, као наш зао удес. Основна претпоставка малограђанства јесте у томе: да је то дух који, заборављен од историје, покушава да свој удес преобрази у своју привилегију, тиме што ће не само да заборави историју, већ ће веровати, у својој апсолутној отворености, да нема духа ван малограђанштине. Такав дух, а видели смо га код Брехта (и виђамо га свуда), креће се у задатим границама, у складу са одређеним правилима и нормама, чиме се у потпуности ослобађа одговорности и кантовске пунолетности. Брехт није критиковао само малограђанштину као појаву, као философију неке његове паланке, већ и брак као формалну институцију, која је само репрезент легитимитета за лажни морал. Бука се прави да не би настала тишина јер је тишина тренутак опасности, размишљања и рационалног деловања. У галами паланачки свет лепо се разуме, у тишини само једнаки разговарају и мисле.

По жанру и по конструкцији ова Малограђанска свадба може бити водвиљ, што о театарској вредности не говори ништа уколико не додамо да је то одлично конструисан водвиљ. Двоје младих (Ненад Ј. Поповић и Николина Вујевић), који праве свадбу, осуђени су да испрате све обичаје, који се њима не допадају, али ипак уживају у томе, до коначног краха вечери, када је сваки гост на тој свадби свукао своју маску и том маском гађао другима у очи. Пукла брука или што би певачица узвикнула – „Опа, ево инцидента“. Развојни пут младеначког пара од среће до несреће (па опет до среће), јединствен у испољавању духа паланке, константиновићевски речено, последица је само-претварања ван-субјективног духа малограђанштине у све дубљу објективност (у пасивност жртве света и најпре породице). Ништа ново: сујета, оговарање, завист, омаловажавање, додворавање, преваре, уображеност. Ако и кажемо да је водвиљ, а не мора да буде, морамо истаћи да је ова представа и социолошко-политичка сатира, у којој публика сигурно не би оволико уживала. Озбиљна драма ублажена је необавезним и заводљивим ритмом, увијена у обланду веселог смеха који брише психолошке последице које би сатиричне тврдње морале код публике да оставе после представе. Једном руком Брехт удара, другом трикове изводи и засмејава.

Све смо видели у овој представи: долазак младе и сватова, пуцњаве, тучу, чули смо свадбарску музику и обичаје, чиме је представа прецизно постављена у тачку равнотеже између класичне српске свадбе и брехтијанске атмосфере. Брехтов текст је и до(г)рађен не само музиком и елементима из свадбарских обичаја, већ и својеврсним исповедним нарацијама (нпр. када Огњен Никола Радуловић духовито и иронично коментарише обичај уметника да имају два имена). Страсни и неморални плес кума (Дарка Радојевића) и невесте кулминација је вечери, где пливају кроз облаке, и наравно, тако у недоглед, све до тренутка када је све откривено и нема више тајни! Иако је глумачки и редитељски посао одрађен одлично, може се учинити да је преображај породичног склада у не-склад и хаос наступио пребрзо, односно процес скидања маски није био онолико приметан колико би требало. Таква микро-замерка не може да поквари свеопшти позитиван утисак јер су студенти Академије уметности овим извођењем неоспорно поставили критеријуме својим колегама на Позорју младих, испод чега сада не може да се иде! Цео ансамбл је играо у истом ритму: младожењу је уверљиво изнео Ненад Ј. Поповић, младу је са свим траги-комичним елементима играла Николина Вујевић, младожењину мајку са својим повременим упадицама Маја Чампар, невестиног оца са монолозима са пуцањем Милош Мацура, грешну невестину сестру која је зачинила свадбу играла је Невена Неранџић, а младића са добрим „наученим“ говором за младенце Ђорђе Митровић, грешног кума, који ипак јесте „дугме“ енергично је играо Дарко Радојевић, а кумове са друге стране Марија Фелдеши и Огњен Никола Радуловић, док је певачицу са духовитим упадицама играла Аница Петровић. Редитељска концепција највише простора је остављала глумцима, али и публици, а глумци су тај задатак прихватили са одговорношћу и радошћу!

Остаје звонко питање да одзвања: чему се ми то смејемо? Вероватно се не бисмо смејали када би нам било дозвољено да озбиљно одговоримо на ово питање. Да ли се смејемо нама самима или се смејемо јер не препознајемо да смо то ми? Не могу ништа против тога: почиње да ми смета наша не-свесност. Када се после представе почне размишљати о оваквим темама, неоспорно је реч о правом позоришту! Браво!

Aуторка: Милена Кулић

Scroll To Top