ЧЕМУ ПЕСНИЦИ У ОСКУДНО ДОБА

Једно од питања које од памтивека мучи мислећа бића јесте и – шта је то што пресудно раздваја човека од животињског света (којем, хтели ми то или не, једним великим делом своје природе припадамо). Данашњи човек ће са поносом прво истаћи разум, способност за научна истраживања и достигнућа, технику и технологију, заборављајући да је и пре постојања науке, технике, чак и писма, постојао човек који се разликовао од животиње, те научна достигнућа не могу бити примарна разлика за којом трагамо.Загледани у много дубљу прошлост, наћи ћемо нека друга испољавања човековог духа, његовог духовног живота, исказана кроз митологију и религију, као и кроз прве покушаје уметничког изражавања, који су у великој мери с митолошким и религиозним и повезани.

Две на први поглед неспојиве ствари, религија и уметност, кад се посматрају са позиције „извора“ а не циљева, чудно се приближавају једна другој. Потреба за повезивањем са Творцем, за одржањем везе са највишим принципима, са почецима (или са крајем), са суштином, као и потреба да се то повезивање трајно сачува активирањем креативних снага које су можда и једина веза са тим највишим принципом, указују на то да је извор један, или у најмању руку да су ти извори блиски. Одатле и идеја да је уметник истовремено и свештеник прочишћеније религије, која из себе искључује циљеве, а зато ниједног тренутка не заборавља на извор.Наравно, није моја идеја да је уметник управо свештеник, као што ниједна идеја није нечија у смислу власништва. Хелдерлин је изнео сличну идеју у стиховима познате песме „Хлеб и вино“:

Не знам. И чему песници у оскудно доба? 
Али они су, кажеш, ко свештеници винског бога
Што од земље до земље ходише у светој ноћи.

Јасна је повезаност тих стихова са претходном тезом која приказује свештенике прочишћене религије која не спроводи циљеве, која је сва од извора, од најдубљег, од необјашњивог. Велико и никад растумачено питање и данас изазива недоумицу – која је то сила која је усадила потребу у људску врсту да верује у нешто веће од Природе: у Творца и његове законе, који се у великој мери тичу не само природних сила, већ и посебног човековог живота и судбине, другачијег него што је живот осталих бића. Претпоставка да и остала бића осећају такав уплив творца у своје судбине не може да пренебрегне чињеницу да не поседују „апаратуру“ којом би исказала своје наде, страхове, своје страхопоштовање. Ако је та потреба природна, ако је то нормалан и инстинктиван осећај у односу према креатору, сличан оном које дете осећа према родитељу (но овај пут родитељу који је свемоћан, далек и непредвидљив), ипак остаје неразјашњено како је могуће да је само једна врста задобила ту предност да своју потребу изрази на два веома различита начина, кроз религијске ритуале и кроз разне видове уметничког изражавања.

vencanje
СЛАВКО МАЛИ “ВЕНЧАЊЕ”

Познато нам је да је најстарије знање (или веровање, али помешано са преношењем историјског материјала, ма како модификованог) до нас дошло као усмена књижевност, као песма, епска или лирска, чији нам аутори у највећем броју случајева нису познати, као ни велики број оних који су стихове памтили и преносили даље, а чија улога није занемарљива у процесу очувања људске културе, већ је од непроцењивог значаја. Не умањујући значај писма, које је у томе накнадно одиграло улогу која је изменила стварност, постојање усмене поезије и народног предања такође је један од доказа да основне људске карактеристике можемо препознати у времену без науке и образовања. Песник-свештеник претходи научнику, но он је можда обележје доба које за разлику од овог данашњег нећемо прогласити оскудним већ бременитим? Гледајући носталгичним погледом ка добу кад је све тек требало да се деси, може нам се учинити да нама заправо ништа није остало (за откривање, веровање, и опевање), те да тајанствени свет који се пред човеком далеке прошлости тек стидљиво отварао, за нас чува само отпатке и јаловост својих истина, нимало поетичних и сувише песимистичних, болесних од реалности. Човек је желео да се приближи Богу, затим да освоји Свемир и покори Природу, да усаврши своје биће и надогради све своје недостатке, да продужи живот и уклони болести, да уклони патњу било које врсте и пронађе живот без боли и страха. Бог је мртав, „открио“ је, Свемир је бескрајно велик чак и ако није бесконачан, надоградњом бића једнако се добија и губи, продужење живота без смисла доводи само до психичке нестабилности и обољења, а патња се не може избећи већ само мења облике и истрајава, камуфлирајући се у задовољство, прелазећи у бескрајну тескобу или равнодушност.

Позитивиста, човек науке, је обећао, али није решио ниједно од основних егзистенцијалних питања човековог живота. Удобност није довољна, иако свакако нећемо прокламовати повратак на друштвена уређења у којима је огроман број људи био подјармљен ради задовољства неколицине. Ствари су се унеколико измениле, тако да огроман број људи који и даље ради зарађујући богатства неколицини, живи у нешто бољим условима него што се живело чак и недавно, у прошлом и претпрошлом веку (а са даљом прошлошћу је непотребно и правити таква поређења).  Све то личи помало на причу о Великом Инквизитору у роману „Браћа Карамазови“, посебно на оне делове у којима се говори како се малим људима најбоље влада тако што им се пружи мало хлеба, мало утехе, и скине се са њихових леђа терет било какве одговорности. Иста та идеја присутна је и у „Врлом новом свету“ Алдоуса Хакслија, и другим савременим уметничким делима која препознају мањкавости савремених тенденција да реше основна људска питања.

vladimir kushНо, свет се науке неће одрећи, нити је такво нешто пожељно (могли бисмо говорити о другачијим могућим начинима на које се наука заиста може окренути у правцу достизања већег нивоа сређеног и хуманог живота за много већи број људи, и независно од финансијске добити за појединце). Научним достигнућима наставља се истраживање досад неоткривеног и прелажење граница човекових моћи. Чему, дакле, још увек и песници, није ли њихова улога сад већ сасвим непотребна, у времену које не потребује свештенике (нарочито не свештенике прочишћене религије која је сва од извора, и нема пред собом никакав зацртани циљ, осим можда најчистијег испољавања људске природе у свом приближавању Извору који још није откривен)? Није ли проглашењем смрти Бога не само религија (и све што бисмо могли назвати „митолошким реалностима“) већ и уметност у великој мери постала непотребна, сем оних димензија које су им накнадно додате, а то су  – манипулативне и тржишно-економске могућности?

Када је уметност, када религија, постала нешто чиме се манипулише, чиме се остварују циљеви заједнице (племена, државе, пакта – дакле вођа који тим заједницама управљају)? Манипулација великим бројем људи (која се данас још успешније спроводи много лакшим средствима, путем масовних медија него што је то икада било могуће уметношћу или религијом) ипак је својствена  савременом добу, условно речено. Немогуће је прецизно дефинисати када тај савремени тренутак наступа. Тај је тренутак вероватно заједнички упливу циљева (заједнице) у уметничко изражавање као и потреби да се религија употреби у освајачке, манипулативне, подјармљивачке сврхе. Уколико је сврха религије да у извесној мери задовољи човекову потребу за „митолошким стварностима“, да пружи утеху и олакша управљање великом бројем људи, није ли сврха уметности (данас) сличне природе – да пружи човеку осећање веће испуњености живота осиромашеног аутоматизацијом рада и искључењем било какве креативности из готово свих дневних активности? Но, ма како племенито звучало, и једно и друго настојање далеко је од остварења првобитне улоге религијско-уметничких сфера, које су имале сврху обраћања Творцу и активирања оних снага у духу човека који се директно повезују са највишим принципима који су замисливи, иако можда недостижни?

Непотребно је нагласити да врхунску уметност није ни данас могуће ставити у калуп који намећу очекивања савременог тренутка. Једна од највећих (суштинских) одлика праве Поезије (не мислећи овде заиста само на поезију, већ на све облике уметничког изражавања који достижу свој максимум) јесте њена могућност да, прескачући све оно што је чини само украсом, раскринкава оно што стоји између човека и његове праве (дакле, бар делимично божанске, духовне, стваралачке и религиозне) природе, и доводи до катарзе својствене уметности сваког доба. Уменик данас и даље носи бакљу, ма како тама универзума (бескрајних размера) чини да се осећамо не само као бића која су изгубила статус изабраних и повлашћених, него и као грешка у процесима универзума, случајна и уништива, која нестајући неће оставити никаквог трага.

Ауторка: Јадранка Миленковић

Scroll To Top