Архиве категорија: Проза

ПОРТРЕТ БУДАЛЕ У МЛАДОСТИ

Битно је остати човек са ногама чврсто на земљи. Читао је Димитрије, а онда понови и гласно да га и Петар чује. Битно је остати са ногама чврсто на земљи! Па боже… Је л’  читаш ти ове глупости? Слабо пратим штампу. Каже му Петар. Шта уопште то значи, шта уопште значи бити са ногама на земљи? Димитрије се губио. Па јебем ти матер. Пази са обе ноге на земљи… Па ја кад видим човека само са ногама на земљи ја се смејем, ја сам срећан, углавном виђам потпуно сломљене, иду као животиње на све четири, а они  уништени пузе. Али ко то види? Наставите са читањем ПОРТРЕТ БУДАЛЕ У МЛАДОСТИ

A KAKO ĆE SE ZVATI DIJETE?

Ona je bila Srpkinja. Magistra PR-a, kći, sestra, sportašica. Drugim riječima, Srpkinja u Hrvatskoj. Svoju je diplomu stekla u šest, umjesto pet godina. Zaljubila se na trećoj godini, uživala u putovanjima i strastvenim noćima sa svojim Španjolcem koji je bio na Erasmusu kod njih i čiji su roditelji plivali u balegi novca zarađenoj preko zlatarnica po Tenerifama i još kojem posliću sa strane. Njezini su bili vlasnici kvartovskog dućana čije su istočnjačke proizvode nevoljko i skrivečki kupovali svi iz kvarta, pa i raja. Kad je otkrila da nije jedina koju Španac vodi na putovanja, odnosno kad je kondiloma bilo previše da bi bila riječ o uraslim dlakama, prekinula je s njim, a i sa svojom dugogodišnjom kolegicom s faksa koja joj se tek koji mjesec ranije žalila na čudne bradavice među pubičnim dlakama. Наставите са читањем A KAKO ĆE SE ZVATI DIJETE?

NEGATIVE SPACE

„Надувам се лепка на Спомењаку, после три сата не знам да изађем из вазе!“1)

                                                                                 – Виктор Бауер

Иако сам се мали милион пута сусретао са negative space((14218141_222375044827478_1327910858_nМожда сам управо зато у тој negative space синтагми прво препознао место где под огромним знацима навода „живим“, односно само „хабитуирам по навици“, дипломама поричем себе и – с времена на време – „мислим да, дакле, постојим“. Бити, или не бити?! Наставите са читањем NEGATIVE SPACE

ФУСНОТЕ:   [ + ]

МОГЛИ БИСМО У ПРИЗРЕН, НА ФИЛМ И КОЛАЧЕ

Нови Сад, прометна улица, гуркају нас пролазници. Сусрећем се са старим познаником. Топло је, али застајемо да кратко поразговарамо.

Време: почетак августа, пре мог одласка на пут за Призрен.

– Хеј, где идеш то? – упита ме он.

– У Призрен. – одговорих му.

– Молим?

– У При-зрен, онај стари град на Косову, на самом југу.

– Како то мислиш идеш на Косово…

– Тако лепо, идемо нас шест на Докуфест – међународни фестивал документарног филма. Наставите са читањем МОГЛИ БИСМО У ПРИЗРЕН, НА ФИЛМ И КОЛАЧЕ

ПОСЛЕДЊИ СУСРЕТ

Небо је било без облака. Јак ветар дувао је од раног јутра. Чудно се осећао. Подилазила га је језа од узнемирених крикова галебова у заливу. Устао је, узрујан и пронашао мајку у винограду. Сестра је још увек спавала. Јутро је било необично хладно, али није понео гуњ. Неумивен, посматрао је небо. Дрвеће на обали повијало се од силине ветра и шумело, док је море грмело.

Узбуркана сила претила је да поломи околно стење и Старут им крену у сусрет. Волео је буру, али је ова била некако другачија. У селу је владао мир, необичан за то доба дана. Нигде чамца, нигде бачене мреже. Сео је на влажну стену и загледао се у пучину. И даље ни трага броду, барци, чамцу. Некаква чудна зебња увлачила му се у кости, али ју је приписивао влажном камену, узнемиреном мору, белим галебовима. Наставите са читањем ПОСЛЕДЊИ СУСРЕТ

СУПА/МИТ О СИЗИФУ

СУПА

Заборав, љубав и снови једне кокошке,
њена потрага за каменчићима за успешно варење хране,
њени погледи уперени у небо,
њена стрепња од канџи,
њен петао,
њена скривена јаја,
и све то прекида фијук секире – Наставите са читањем СУПА/МИТ О СИЗИФУ