Архиве категорија: Проза

ПОСЛЕДЊИ СУСРЕТ

Небо је било без облака. Јак ветар дувао је од раног јутра. Чудно се осећао. Подилазила га је језа од узнемирених крикова галебова у заливу. Устао је, узрујан и пронашао мајку у винограду. Сестра је још увек спавала. Јутро је било необично хладно, али није понео гуњ. Неумивен, посматрао је небо. Дрвеће на обали повијало се од силине ветра и шумело, док је море грмело.

Узбуркана сила претила је да поломи околно стење и Старут им крену у сусрет. Волео је буру, али је ова била некако другачија. У селу је владао мир, необичан за то доба дана. Нигде чамца, нигде бачене мреже. Сео је на влажну стену и загледао се у пучину. И даље ни трага броду, барци, чамцу. Некаква чудна зебња увлачила му се у кости, али ју је приписивао влажном камену, узнемиреном мору, белим галебовима. Наставите са читањем ПОСЛЕДЊИ СУСРЕТ

СУПА/МИТ О СИЗИФУ

СУПА

Заборав, љубав и снови једне кокошке,
њена потрага за каменчићима за успешно варење хране,
њени погледи уперени у небо,
њена стрепња од канџи,
њен петао,
њена скривена јаја,
и све то прекида фијук секире – Наставите са читањем СУПА/МИТ О СИЗИФУ

NIŠVILLE IS OVER

Неко и Пајацо су осведочени љубитељи музике било рокенрола, било џеза. Тако их је пут и довео у Нишвил и на Нишвил. Међутим четвородневна авантура је окончана, и они се враћају дому своме. А како другачије него међуградским аутобусом. Разговор који ће њих двојица водити биће о свему другоме само не о Нишвилу и о музици. То је било, догодило се, то је иза њих, и требало би погледати оно што је испред, што ће се тек догодити. Упутити један мали, сасвим мајушан поглед у блиску будућност.

Наставите са читањем NIŠVILLE IS OVER

ГРЧ

Не могу прецизно да одредим када сам по први пут уочио промену. Грч. Да ли су у питању били дани након поплаве? Слуђени људи, уништени домови, гомиле трулог покућства и змије по улицама? И та прашина, проклета црвена прашина, вековни муљ са дна речног корита, зараза развејана ветром. Или – дан када си тихо рекла збогом јер си схватила да немамо новца да изнајмимо кућу, чувамо животиње и будемо своји? Када су снови расточени у реалност? Наставите са читањем ГРЧ

КРЧМА ПОРЕД ПУТА

Идући од дубровачке малте, царским друмом према сјеверу, са десне стране пута, смјештена је стара и оронула крчма  звана „Касаба“. Направљена је некада давно, за потребе пијаних официра, по налогу неког, већ заборављеног, цара. Невелико приземно здање, озидано љутим херцеговачким кресом, са малим пенџерима, испрепријеченим дебелим демерима, са поцрњелим и наереним кровом, урасло је у земљу за, најмање, двије степенице.

То некада бјеше лијепа и отмјена официрска касина на малом зараванку у непосредној близини пута. Кроз времена, испред ње су пролазиле разне широње којима је пут био узак, па је проширивањем пут дошао пред сама врата. Времена и владари  који су друмом протутњели  насипали су коловоз разним материјалима, у више слојева, чији је број тешко утврдити. Нови је слој затрпавао стари и све тако док се врата нису затрпала, а крчма урасла у разне слојеве  који су навлачени и збијани око њених темеља. Прашина коју опанцима, коњским копитима, аутомобилским гумама и господским ципелама дижу путници, улази унутра и таложи се по, некада господском, а сада изанђелом и пропалом кафанском инвентару. Наставите са читањем КРЧМА ПОРЕД ПУТА