Архиве категорија: Поезија

Драга моја госпођо

(из збирке песама “Антологија илузија”)

Ја сам песник
драга моја госпођо
и не могу дозволити
да због вашег задовољства,
оживљавам једну давну декорацију, Наставите са читањем Драга моја госпођо

Динарски блуз/Небо у једно комаду/Порекло кише

ДИНАРСКИ БЛУЗ

гравура крша и рушевина, онда
додах јој звук, оживех као јастребови
мојих мисли што се гнезде у неудобним
речима, у љутом красу, касније легу
харпије, неме редовнице у црном,
чија крила с каменом творе Каравађов
савршен тенеброзо, с понорницама
мојих вена што врлудају кр(и)шом
у вучје јаме, порозне године
касног детињства, где још само Гудељ уме
поскоцима гледати у зубе
Наставите са читањем Динарски блуз/Небо у једно комаду/Порекло кише

ТЕКСТЏИНИЦА КОД АЛЕНА

(избор)

ЕНЦИ

Дани прескачу своју вијачу, вријеме им задаје
хулахоп,
и све је то хоп-цуп енци менци космоса.
Игра годишњих доба на моме лицу, представа годишњака
на
опалом лишћу, смјена генерација у темепературној
разлици. У декомпресији јутарње магле и вечерња
замагљеност
пред очима. Наставите са читањем ТЕКСТЏИНИЦА КОД АЛЕНА

ИЗВАН ОКВИРА

Кроз оквире оквира, гледам изван оквира
и доста ми је порива што срце ми окива.
Нећу да гледам другим очима,
да стављам себи сочива
кад песма је несрочива. Наставите са читањем ИЗВАН ОКВИРА

СУПА/МИТ О СИЗИФУ

СУПА

Заборав, љубав и снови једне кокошке,
њена потрага за каменчићима за успешно варење хране,
њени погледи уперени у небо,
њена стрепња од канџи,
њен петао,
њена скривена јаја,
и све то прекида фијук секире – Наставите са читањем СУПА/МИТ О СИЗИФУ

РАЗРЕШЕЊЕ СПОРА

Разрешење спора

Долазиш у смрадном телу од ракије,
Гњечиш њене успаване слабине,
То само промет удова и коже,
Јер теби се тако мора и може.
Твој дах на њеном образу јеца,
Ал’ не приговара она,
Ти изопачена хрпо демона.
Ходником застају малени кораци,
Спавај злато, то буци су нечасни.
И није то дом, ово што се сабрало,
Ни слога.
Већ пацовско легло курвања Ти,
И Ми убога.
Крснога кума у запећак стављаш,
Славско прочеље незнаном остављаш.
Ал’ навикнуше се кости на ово бреме,
Уши на бодљикавост речи од тебе.
Утрнули сви образи и сва уда,
Наше је срце од твог укора,
Замрла груда.
Сад мази ил’ туци,
Од воље ти било,
С именом и имовином,
Куд год ти мило.
У теби занавека,
Бијат ће једина вера,
Да је кревет,
Разрешење сваког спора,
Оног у теби сама,
И кад крај тебе,
Будна спава мама.

***

Наставите са читањем РАЗРЕШЕЊЕ СПОРА

ПУШКИНОВ КРАЈ

… сада је ред на мене да пуцам; дошао сам да испразним свој пиштољ; јеси ли спреман?
(МЕТАК, А. С. Пушкин)

Александар Сергејевич Пушкин
Како га сви на овом тужном свету знаду
Са својим густим маварским зулуфима
Шета горе доле дрвеним мостићем
Тог студеног Петровградског јутра Наставите са читањем ПУШКИНОВ КРАЈ