Category Archives: Krik

SNOVIMA

Tu sam sposobna,
Sve mogu.
Mogu da promenim pravac vetra,
Da mi kosa uvek izgleda dobro.
Pravih se reči uvek na vreme setim
I to pogotovo na francuskom
Na latinskom pišem grafite
Razgovaram sa kućnim ljubimcima
Milujem zgrade i mostove
Uokvirim mesta gde poljupci sijaju
Mikelanđelovog Davida molim da siđe
I podeli sa mnom sladoled na poljima Toskane.
Van Gog nas uveče čeka i kaže:
Vreme je da se posluša nebo puno zvezda.
Jutro nikad ne dolazi
Jer nikad nije ni prošlo
Pozdravljam se sa jednom epohom
Vreme je da se diše pod vodom
Negde daleko, na španskom mediteranu
Po plažama se pleše tango, dodirima se razgovara.
Posle, naravno, bilo je i krovova Praga
Svih šesto i nešto mi smo obojali.
Divili se, pili pivo na obali Vltave,
Ona nam priča neke svoje snove.
Sve je to bio san.
Ili možda ne.
Sve se to može u našem svetu,
Sve dok se ne tuče duša.
I Hitler je jednom bio slikar.

Autorka: Gorica Radmilović

ALMASA

Almasa, tvoj Mesec je vodu uzeo Sahari

I to nije kazna, već milost prstiju svemira.

Znaj, pustinja je samo jedan način disanja

A takvom disanju, pluća nisu materica

I grlo nije kolevka u kojoj dete plače.

Pesak pod tvojim stopalima najlepše priča

Kada su ti stopala bosa i kada ti se hidžab

Odvoji od lica kao kora od drveta koje grli.

U daleku želju tuđeg oka tada te vetar uvije

I postojiš kao zahir, ovenčan kobnim usudom.

Kada si bila zrno, Almasa, tvoj otac ti je pevao

O senci koja te je dozvala sa presušenih izvora

Dok se lažno sunce u ustima slučajnog čoveka

Sa jezikom igralo Boga, čelika i dobrog vremena.

Almasa, nebo koje ne zna kako da stvori kišu

I Sunce će lako u oblak zakopati. Otrovati ptice.

Postoje svetovi u kojima si samo telo jednog imena Koje se nikada mleka sa majčine dojke nije napilo. Jednog dana, poželećeš da te je manje bilo

I dok se tvoji dlanovi budu opraštali od zrelog voća Prva reka u Sahari, poteći će iz tvojih zenica,

Dete u tvom naručju nazvaće te svojom boginjom

I shvatićeš da sva ona putena ljubav

Koja se dogodi u danu koji se zove Umiranje

Nikada neće skinuti Zemlju

Sa visokog plafona vasione.

Autor: Nemanja Dragaš

TRAG

U početku beše reč

beše

osećam
svet je ostao
sam

bez lica
bez senke
izvan kruga
svetlost je slomila ruke
pružajući ih ka čoveku
pokušaj zagrljaja
krik očajno teži svom ehu
pradavni odjek.
Umoran svet
na leđima nosi mesec
oko vrata mu visi sunce.
Jedino još tragovi vode
u sebe.
U dnu munja sevne,
grom pocepa nebo
a gore zasija
pukotina.

Autor: Dušan Zaharijević

VODA

Monsun je popio sve mirise praskozorja i zove me.
Moli me da ostavim kule i noći koje plaču kada neko ode.
Moli me da dođem i napravim mali čamac od dobrog drveta
I upoznam suštinu vode koja nema razloga da bude išta drugo.
Blagoslov je biti voda. Nečija si potreba, kap i snaga koja uslovljava.
Nikada ne bi mogao nastati od kamena i od papira koji trpi sve.
Tvoj put ne bi nikad došao kraju, ali to više nije put patnje.
Voda nema slabosti koje je uvlače u četiri zida i boje u tamno,
Ne diše, nema gospodara, ne okreće se. Samo budi tišinu
Prolazeći pokraj uspavanih, nijemih i onih pokornih.
Njena arija je molitva radnika na sušnim poljima istoka.

Otišao bih. Ne bih se vraćao da opet budem zanatlija.
Krpim tuđe misli i ponekad potkujem svoje kad zaspim.
Vezujem u čvor dva konopca koja žude da se rastave
A nisam više jak kao riječ kada se prvi put izgovori.
Blagoslov je biti voda. Mogao bih biti po prvi put hladan
I ne osjećati kako me steže doba i kako sam sve stariji.
Mogao bih, ako budem dostojan, ostati biće koje jesam
I koje ne mora razumjeti tuđe vatre koje se šire razuzdano.
Mogao bih, ali nemam pravo da mijenjam život za vječnost.
Svakog jutra odlazim sa mjesta na kojem sam prethodno usnio
Srećan što i dalje čujem zov, a ne odazivam se.

I u vinu i u vodi , ja sam i dalje kap i mogu nestati.

Autor: Nemanja Dragaš

NA GLINENOJ TERASI

(Milan GROMović, Zapisi iz studentskog doma: Prema esejima o književnosti, SKC, Kragujevac 2014)

U okviru XIII kola Biblioteke „Prvenac“ SKC Kragujevac objavljena je knjiga Milana Gromovića od osam naučnih eseja raznovrsne tematike, ali pažljivo koncipiranog rasporeda tekstova. U pročelju Zapisa iz studentskog doma stoji svojevrstan protouvod, prolegomena „Poslepodnevna terasa (bliže od uvoda)“, u kojem nas autor poetski nadahnuto uvodi u svoja promišljanja o književnosti iz pozicija soba 425 i 141 – potkrovlja bez terase i prvog sprata sa terasom – puteva od subjektivnog do objektivnog sagledavanja sveta, mogućnosti da se doživi let, iako s pogledom u hangarom kamuflirani avion. Continue reading NA GLINENOJ TERASI