Мислим:

Слово, ријеч, реченица, текст, завршетак рада, почетак болести, смрт. Не може тако! Мора ићи испочетка. Дубок уздах, рука дрхти, оловка на поду, мокра хартија, смртоносни мирис папира, болест, одумирање. Не ваља. Не може. Опет. Испочетка. Болест и смрт, заборави, не постоји. Онда ће ићи. Сунчан дан, књиге на улици, књиге у мислима, књиге око мене, књиге у мени. А у књигама нестајем, као да никад не постојах. У књигама постајем безимени, безвремени нико. Тешко је, тешко све то на папир пренијети. Наставите са читањем У КЊИГАМА →

Ти си саздана од муње и ветра
од брезове коре од шапата природе од пурпура зоре

Учинићу нешто а да то ни не знаш
саркофаг скројићу од сувог злата и меда
комадићима неба засути гробницу фараонску
и од истог песка подићи ти статуу
не би ли била моја
богиња у Деир – ел – Бахрију Наставите са читањем БОГИЊА →

Алмаса, твој Месец је воду узео Сахари

И то није казна, већ милост прстију свемира.

Знај, пустиња је само један начин дисања

А таквом дисању, плућа нису материца

И грло није колевка у којој дете плаче.

Песак под твојим стопалима најлепше прича

Када су ти стопала боса и када ти се хиџаб

Одвоји од лица као кора од дрвета које грли.

У далеку жељу туђег ока тада те ветар увије

И постојиш као захир, овенчан кобним усудом.

Када си била зрно, Алмаса, твој отац ти је певао

О сенци која те је дозвала са пресушених извора

Док се лажно сунце у устима случајног човека

Са језиком играло Бога, челика и доброг времена.

Алмаса, небо које не зна како да створи кишу

И Сунце ће лако у облак закопати. Отровати птице.

Постоје светови у којима си само тело једног имена Које се никада млека са мајчине дојке није напило. Једног дана, пожелећеш да те је мање било

И док се твоји дланови буду опраштали од зрелог воћа Прва река у Сахари, потећи ће из твојих зеница,

Дете у твом наручју назваће те својом богињом

И схватићеш да сва она путена љубав

Која се догоди у дану који се зове Умирање

Никада неће скинути Земљу

Са високог плафона васионе.

Аутор: Немања Драгаш

Најлепша је ујутру
кад ми се на срцу буди
кад стидљиво провири
кроз прозор своје душе

бљесне иза завесе
трачак зеленог сунца
па се опет скрије
за сивим облаком
у њеном оку Наставите са читањем У ЊЕНОМ ОКУ →

Монсун је попио све мирисе праскозорја и зове ме.
Моли ме да оставим куле и ноћи које плачу када неко оде.
Моли ме да дођем и направим мали чамац од доброг дрвета
И упознам суштину воде која нема разлога да буде ишта друго.
Благослов је бити вода. Нечија си потреба, кап и снага која условљава.
Никада не би могао настати од камена и од папира који трпи све.
Твој пут не би никад дошао крају, али то више није пут патње.
Вода нема слабости које је увлаче у четири зида и боје у тамно,
Не дише, нема господара, не окреће се. Само буди тишину
Пролазећи покрај успаваних, нијемих и оних покорних.
Њена арија је молитва радника на сушним пољима истока.

Отишао бих. Не бих се враћао да опет будем занатлија.
Крпим туђе мисли и понекад поткујем своје кад заспим.
Везујем у чвор два конопца која жуде да се раставе
А нисам више јак као ријеч када се први пут изговори.
Благослов је бити вода. Могао бих бити по први пут хладан
И не осјећати како ме стеже доба и како сам све старији.
Могао бих, ако будем достојан, остати биће које јесам
И које не мора разумјети туђе ватре које се шире разуздано.
Могао бих, али немам право да мијењам живот за вјечност.
Сваког јутра одлазим са мјеста на којем сам претходно уснио
Срећан што и даље чујем зов, а не одазивам се.

И у вину и у води , ја сам и даље кап и могу нестати.

Аутор: Немања Драгаш