Архиве категорија: Крик

ЂАЧКИ СПОМЕНАР

Лежи при дну плакара. Едиција „Круг“, Крушевац. Библиотека „ДЕЧЈА КЊИГА“. Улица Радомира Јаковљевића бб. Дизајн: Мирољуб Анђелковић. Тисак: РО ОГНИЗ, ООУР „Литоштампа“, Осијек 1988. година. Наставите са читањем ЂАЧКИ СПОМЕНАР

ЕГОИСТА ПИШЕ ЉУБАВНУ ПОЕЗИЈУ

Сад ћу ти написати пјесму, љубави.
Ја ћу је написати!
А ко сам ја?
Ја сам сироче, крај живих родитеља.
Дијете које плаче, јер је добило све што је хтјело.
И не. Нема више жеља.
Осим можда једне. Наставите са читањем ЕГОИСТА ПИШЕ ЉУБАВНУ ПОЕЗИЈУ

ПОНЕДЕЉАК (ЦРНИ МЕСЕЦ)/НОЋивост

Понедељак (црни месец)

…Звао се Улан Бланко. Највише од свега волео је да седи на хладном плочнику испред старог локала у улици Газ. Била је то мала пошта која је радила само првог дана у недељи… Увек само на хладном плочнику јер сунце више није имало везе са Тим… Тада би киснуо и јео сендвич са сувим шљивама. Уживао би у пробуђеној агонији наслањајући главу на трулу бандеру. Наставите са читањем ПОНЕДЕЉАК (ЦРНИ МЕСЕЦ)/НОЋивост

ПАНОНСКО МОРЕ

Под банатским небом
у ноћи банатској
банатски сањам
Панонско море
ишчезло одавно
а ја замишљам
излило се
у твоје очи

Све свлачим
пред тобом
да ниједан
део мој
не остане ти
скривен
и недостижан

Скачем
у твој поглед
да ме целог
натопиш
и да ниједан
део моје душе
не избегне
твој целив

Чистим се
од греха

Поново сам
чедан

Утопљен
у души твојој

Аутор: Бранислав Чурчов

БУЂЕЊЕ

Преко терасе: преко влажне и топле бетонске ограде чија је текстура остала утиснута на мојој кожи, стопалима и леђима као сећање, као тајна порука, несхватљива али блиска, између рубља које на том комаду жице на кратко осети дах ветра и поверује да на тај начин живи сан о слободи, испод фењерчића који никада нису засијали, преко цвећа, ког ове године нема и неће га бити… Сунце и месец се тискају до прозора – мед и млеко се сливају низ стакло, прскају по јастуку, воде у сан или изводе из њега, а између тога, ништа. Наставите са читањем БУЂЕЊЕ

РУПА

У девети месец сам била кад се упутих у манастир. Куд ћу, шта ћу, стомак до зуби, отац ме из кућу избацио, а овај мој опет неће ни да чује. Вели, ће се жени с другу. Његови договорили. Вели, неће своје село и фамилију да брука. Каже, копиле никоме не треба. Одједаред сумња да је уопште његово. А кад сам му ономад у њиву рекла да гу волим тад није сумњао. Није грдан смео све то ни у лице да ми каже него сестрића послао. Наставите са читањем РУПА