Архиве категорија: Крик

СНОВИМА

Ту сам способна,
Све могу.
Могу да променим правац ветра,
Да ми коса увек изгледа добро.
Правих се речи увек на време сетим
И то поготово на француском
На латинском пишем графите
Разговарам са кућним љубимцима
Милујем зграде и мостове
Уоквирим места где пољупци сијају
Микеланђеловог Давида молим да сиђе
И подели са мном сладолед на пољима Тоскане.
Ван Гог нас увече чека и каже:
Време је да се послуша небо пуно звезда.
Јутро никад не долази
Јер никад није ни прошло
Поздрављам се са једном епохом
Време је да се дише под водом
Негде далеко, на шпанском медитерану
По плажама се плеше танго, додирима се разговара.
После, наравно, било је и кровова Прага
Свих шесто и нешто ми смо обојали.
Дивили се, пили пиво на обали Влтаве,
Она нам прича неке своје снове.
Све је то био сан.
Или можда не.
Све се то може у нашем свету,
Све док се не туче душа.
И Хитлер је једном био сликар.

Aуторка: Горица Радмиловић

БОГИЊА

Ти си саздана од муње и ветра
од брезове коре од шапата природе од пурпура зоре

Учинићу нешто а да то ни не знаш
саркофаг скројићу од сувог злата и меда
комадићима неба засути гробницу фараонску
и од истог песка подићи ти статуу
не би ли била моја
богиња у Деир – ел – Бахрију Наставите са читањем БОГИЊА

АЛМАСА

Алмаса, твој Месец је воду узео Сахари

И то није казна, већ милост прстију свемира.

Знај, пустиња је само један начин дисања

А таквом дисању, плућа нису материца

И грло није колевка у којој дете плаче.

Песак под твојим стопалима најлепше прича

Када су ти стопала боса и када ти се хиџаб

Одвоји од лица као кора од дрвета које грли.

У далеку жељу туђег ока тада те ветар увије

И постојиш као захир, овенчан кобним усудом.

Када си била зрно, Алмаса, твој отац ти је певао

О сенци која те је дозвала са пресушених извора

Док се лажно сунце у устима случајног човека

Са језиком играло Бога, челика и доброг времена.

Алмаса, небо које не зна како да створи кишу

И Сунце ће лако у облак закопати. Отровати птице.

Постоје светови у којима си само тело једног имена Које се никада млека са мајчине дојке није напило. Једног дана, пожелећеш да те је мање било

И док се твоји дланови буду опраштали од зрелог воћа Прва река у Сахари, потећи ће из твојих зеница,

Дете у твом наручју назваће те својом богињом

И схватићеш да сва она путена љубав

Која се догоди у дану који се зове Умирање

Никада неће скинути Земљу

Са високог плафона васионе.

Аутор: Немања Драгаш

ТРАГ

У почетку беше реч

беше

осећам
свет је остао
сам

без лица
без сенке
изван круга
светлост је сломила руке
пружајући их ка човеку
покушај загрљаја
крик очајно тежи свом еху
прадавни одјек.
Уморан свет
на леђима носи месец
око врата му виси сунце.
Једино још трагови воде
у себе.
У дну муња севне,
гром поцепа небо
а горе засија
пукотина.

Аутор: Душан Захаријевић

ВОДА

Монсун је попио све мирисе праскозорја и зове ме.
Моли ме да оставим куле и ноћи које плачу када неко оде.
Моли ме да дођем и направим мали чамац од доброг дрвета
И упознам суштину воде која нема разлога да буде ишта друго.
Благослов је бити вода. Нечија си потреба, кап и снага која условљава.
Никада не би могао настати од камена и од папира који трпи све.
Твој пут не би никад дошао крају, али то више није пут патње.
Вода нема слабости које је увлаче у четири зида и боје у тамно,
Не дише, нема господара, не окреће се. Само буди тишину
Пролазећи покрај успаваних, нијемих и оних покорних.
Њена арија је молитва радника на сушним пољима истока.

Отишао бих. Не бих се враћао да опет будем занатлија.
Крпим туђе мисли и понекад поткујем своје кад заспим.
Везујем у чвор два конопца која жуде да се раставе
А нисам више јак као ријеч када се први пут изговори.
Благослов је бити вода. Могао бих бити по први пут хладан
И не осјећати како ме стеже доба и како сам све старији.
Могао бих, ако будем достојан, остати биће које јесам
И које не мора разумјети туђе ватре које се шире разуздано.
Могао бих, али немам право да мијењам живот за вјечност.
Сваког јутра одлазим са мјеста на којем сам претходно уснио
Срећан што и даље чујем зов, а не одазивам се.

И у вину и у води , ја сам и даље кап и могу нестати.

Аутор: Немања Драгаш

НА ГЛИНЕНОЈ ТЕРАСИ

(Милан ГРОМовић, Записи из студентског дома: Према есејима о књижевности, СКЦ, Крагујевац 2014)

У оквиру XIII кола Библиотеке „Првенац“ СКЦ Крагујевац објављена је књига Милана Громовића од осам научних есеја разноврсне тематике, али пажљиво конципираног распореда текстова. У прочељу Записа из студентског дома стоји својеврстан протоувод, пролегомена „Послеподневна тераса (ближе од увода)“, у којем нас аутор поетски надахнуто уводи у своја промишљања о књижевности из позиција соба 425 и 141 – поткровља без терасе и првог спрата са терасом – путева од субјективног до објективног сагледавања света, могућности да се доживи лет, иако с погледом у хангаром камуфлирани авион. Наставите са читањем НА ГЛИНЕНОЈ ТЕРАСИ