Архиве категорија: Крик

ТО ЈЕ КАО

То је као

/Дневник једног јула/

1

Пекло ме је сунце по лицу
Али нисам хтела да одем
Као играло ми се
Као дисала сам прашину
Као најсвежији кисеоник
Као слободна сам, кунем ти се.
Као устанем сваки дан Наставите са читањем ТО ЈЕ КАО

ЖЕЉКО МЕДИЋ ЖАЦ: АПНЕЈА

Избор из збирке поезије Апнеја, Жељко Медић Жац

* * *
Почетак је увек из сна и слутње

Видео сам очи које израњају из воде
И на телу које дрхти
Своје руке

Бриделе су усне које љубе Наставите са читањем ЖЕЉКО МЕДИЋ ЖАЦ: АПНЕЈА

И ЈОШ МНОГО ТОГА

Љубав је твоје писмо њој, чоколадице “Животињског царства”,
букети љубичица и њен смех када те замисли
како си брао цвеће.

Њена писма теби, дискови, бомбоњере, цртежи,
нестало писмо, пакети пуни књига и стрипова,
руком писане песме, песме куцане на машини коју ти је   поклонила,
кесице топле чоколаде, разгледнице, шкољке,
изгубљено – нађени беџ, сличице “love is”
и уврнути чланци сецкани из новина
док си их још увек
читао.
Наставите са читањем И ЈОШ МНОГО ТОГА

ПРОЛАЗНИЦИ ЖИВОТА

Мали је овај свет који смо скројили
Мало је место где смо желели да останемо
Под окриљем залазећег сунца на пустој плажи
Дивимо се последњем одласку.
Без опраштања делимо осмехе, док знамо
Да још волимо се у овом маленом свету суза. Наставите са читањем ПРОЛАЗНИЦИ ЖИВОТА

САМО ЗА ЊУ НЕМАМ КИЧМУ, ЗА ДРУГЕ СВЕ ГУТАМ МОТКЕ

Први дио пјесме: “Нема од мене ништа, опет” илити “Женско ме поново (од)води на ланцу до врата луднице”

Она ме је довела пред врата луднице
Још ми је рекла “Срећно!”
Тако је брижна, тако је пажљива
Она ме је довела пред врата луднице
Изнутра су ме сви препознали
Добродошао сам на старо
Нема од мене ништа више Наставите са читањем САМО ЗА ЊУ НЕМАМ КИЧМУ, ЗА ДРУГЕ СВЕ ГУТАМ МОТКЕ

ИДЕЈА И ТИ/СПОМЕНИК

Идеја и ти

Нисте исте.
Она је надасве моћна и разара снове многих
Гори где је вода најдубља и почива на капцима
Њене руке су око мог, његовог, њеног и наших лица
Топле, да сан надраже и уздигну га на пиједастал
Сан је за њу само пречица да нам на јави буде „непочим поље“
Ухватила си се у коштац са Идејом.
Наставите са читањем ИДЕЈА И ТИ/СПОМЕНИК

ЗАДОЦНИЈА СИ/СУДБИНА

ЗАДОЦНИЈА СИ

У кафани „Нишлијскa“ написали: „ЗАДОЦНИЈА СИ!“

Кад задоцниш, одоцнија си занавек,
Нема ти поправке, ручак отиде другом,
Девојка се удаде, а живот ти је чамотиња
И чекање на нови воз, ако наиђе!

Кад идеш доцкан, не знаш што ће затекнеш
Ни у кафани, а камоли кући, боље телефонирај
Каже ми комшија, да се не изненадиш
Од непозвани гости, биће ти доцкан да се вр`ћаш,

А, и где би да се вр`ћаш, кад је тол`ко доцкан за
Никуде си, кад размислиш
Боље је и доцкан него никад, теши ме жена
Да је не питам, који госје преди  мен` беја?…

Оди тој задоцнување мнозина настрадаја,
Нес`м само ја, прича ми т`ј комшија
Што га доцкан видели код-и моје Јелке,
Да му несам ни куче пуштија, а камоли

Лош збор зборија, оди такој реч ако кажеш
Неће ми више прозбори, ни гледа у авлију,
Ће се варка ко змија ноге, потамће замине
Сам да не прооди поради моје улице и двора;

Доцкан ће ми је ако се изланем, па заћута`, арно ми
Јелка збори, никад неје касно салте да ли `оћу
Сас арно, да мерак и њојзи дође, да се не карамо сваки
д`н и ноч, како Цигањи, и тепање преди сваки мерак!

Куде ти моје Јелке, доцкан, недоцкан – никад неје касно
Мош и назору и на икиндију, д`н,  ноч, неје доцкан,
Поради мерак, а тој, јел га имаш, јел га немаш,
Не мож да ти се силом дадне, тој ми је сасвим јасно!

Д`Н`С, НА 21. ЈУН, 2016, ГОД.
Тамседосети` дав`и
овакој зборим!

СУДБИНА

Kад се попије последње вино из чаше
Месец се у њу усели, нада нека,
На дну се пресијава, љуља, та препрека
Мами да је попијеш без остатка,

Са Месецом, дружећи се, улице равнаш,
Шириш, да као зенице у страху, укочене
Твоје тело поднесу,  наду пијану
За стварни сусрет са њом,

Судбином, коју други деле док си се чудом
Чудио и свашта радио да звездама недохватним
И собом неутешним, последњим вином
Из чаше, са Месецом, заведеш том улицом,

Пијаном, ко летва, док јој серенаде мумлаш,
У ходу смишљаш складну риму:
Да на ту превару, њеном појавом себе превариш,
И по старом обичају наставиш…

Тај трик је и мени успевао, више пута,
Са њом сам се често сретао тако, и верујте
Празник је то увек, кад у чаши са вином последњим
Месец и ОНА заиграју улицама овим…
О Св. ЈОВАНА, 2016.          

Аутор: Душан Ђорђевић Нишки

РАСЦВЕТАК ДУШАНА ЂОРЂЕВИЋА

Вечити песнички нагон за обрачуном са овоземаљским људским неправдама није мимоишао ни Душана Ђорђевића, који у збирци песама под насловом ”Поновљено пролеће” трага за одговорима правде за правду, љубав ка љубави, добро вавек добру или ће се све, како стихује песник, у болничком амбијенту нанизати ерозијом људске душе, као да нас саветом учи да све у животу има своју цену. Наставите са читањем ЗАДОЦНИЈА СИ/СУДБИНА