Архиве категорија: Крик

ИНТРОНАУТИ ПАДАЈУ ПО НЕБУ

ГОДИНЕ ДРВЕЋА, ПЕСМА Ј. Д. АНДЕРСОНА

Више не пишем. Сада се сливају богови
по нашим топлим кожама.
(Водом се препричава меланхолија,
тражи утапање, тражи нежност.) Наставите са читањем ИНТРОНАУТИ ПАДАЈУ ПО НЕБУ

АДРЕСА ПОШИЉАОЦА: ЈАСЕНОВАЦ

Март 1943. г. Јасеновац

Зовем се Надица Млађеновић, од оца Митра и мајке Љубице Млађеновић. Рођена сам 21. маја 1925. г. у селу Орахова. Од петоро дјеце, у животу нас је остало само троје. Миладин, најстарији од нас, има 21 годину. Ја, као средње дијете 18, и Славко, најмлађи само 9. У Јасеновцу сам већ 10 дана. Било је хладно зимско јутро када су нас заробили. Отац и Миладин су отишли да нахране стоку, мајка је правила пуру а ја сам учила Славка да чита. Након што су Усташе заробиле сеоског учитеља, нико није могао да школује дјецу па су школу затворили, тако да сам ја морала да образујем брата. Све је било нормално и уобичајено, док кроз врата авлије нису упале звјери (Усташе). Наставите са читањем АДРЕСА ПОШИЉАОЦА: ЈАСЕНОВАЦ

У КЊИГАМА

Мислим:

Слово, ријеч, реченица, текст, завршетак рада, почетак болести, смрт. Не може тако! Мора ићи испочетка. Дубок уздах, рука дрхти, оловка на поду, мокра хартија, смртоносни мирис папира, болест, одумирање. Не ваља. Не може. Опет. Испочетка. Болест и смрт, заборави, не постоји. Онда ће ићи. Сунчан дан, књиге на улици, књиге у мислима, књиге око мене, књиге у мени. А у књигама нестајем, као да никад не постојах. У књигама постајем безимени, безвремени нико. Тешко је, тешко све то на папир пренијети. Наставите са читањем У КЊИГАМА

СНОВИМА

Ту сам способна,
Све могу.
Могу да променим правац ветра,
Да ми коса увек изгледа добро.
Правих се речи увек на време сетим
И то поготово на француском
На латинском пишем графите
Разговарам са кућним љубимцима
Милујем зграде и мостове
Уоквирим места где пољупци сијају
Микеланђеловог Давида молим да сиђе
И подели са мном сладолед на пољима Тоскане.
Ван Гог нас увече чека и каже:
Време је да се послуша небо пуно звезда.
Јутро никад не долази
Јер никад није ни прошло
Поздрављам се са једном епохом
Време је да се дише под водом
Негде далеко, на шпанском медитерану
По плажама се плеше танго, додирима се разговара.
После, наравно, било је и кровова Прага
Свих шесто и нешто ми смо обојали.
Дивили се, пили пиво на обали Влтаве,
Она нам прича неке своје снове.
Све је то био сан.
Или можда не.
Све се то може у нашем свету,
Све док се не туче душа.
И Хитлер је једном био сликар.

Aуторка: Горица Радмиловић

БОГИЊА

Ти си саздана од муње и ветра
од брезове коре од шапата природе од пурпура зоре

Учинићу нешто а да то ни не знаш
саркофаг скројићу од сувог злата и меда
комадићима неба засути гробницу фараонску
и од истог песка подићи ти статуу
не би ли била моја
богиња у Деир – ел – Бахрију Наставите са читањем БОГИЊА

АЛМАСА

Алмаса, твој Месец је воду узео Сахари

И то није казна, већ милост прстију свемира.

Знај, пустиња је само један начин дисања

А таквом дисању, плућа нису материца

И грло није колевка у којој дете плаче.

Песак под твојим стопалима најлепше прича

Када су ти стопала боса и када ти се хиџаб

Одвоји од лица као кора од дрвета које грли.

У далеку жељу туђег ока тада те ветар увије

И постојиш као захир, овенчан кобним усудом.

Када си била зрно, Алмаса, твој отац ти је певао

О сенци која те је дозвала са пресушених извора

Док се лажно сунце у устима случајног човека

Са језиком играло Бога, челика и доброг времена.

Алмаса, небо које не зна како да створи кишу

И Сунце ће лако у облак закопати. Отровати птице.

Постоје светови у којима си само тело једног имена Које се никада млека са мајчине дојке није напило. Једног дана, пожелећеш да те је мање било

И док се твоји дланови буду опраштали од зрелог воћа Прва река у Сахари, потећи ће из твојих зеница,

Дете у твом наручју назваће те својом богињом

И схватићеш да сва она путена љубав

Која се догоди у дану који се зове Умирање

Никада неће скинути Земљу

Са високог плафона васионе.

Аутор: Немања Драгаш

ТРАГ

У почетку беше реч

беше

осећам
свет је остао
сам

без лица
без сенке
изван круга
светлост је сломила руке
пружајући их ка човеку
покушај загрљаја
крик очајно тежи свом еху
прадавни одјек.
Уморан свет
на леђима носи месец
око врата му виси сунце.
Једино још трагови воде
у себе.
У дну муња севне,
гром поцепа небо
а горе засија
пукотина.

Аутор: Душан Захаријевић