Архиве категорија: Крик

ДА ЈЕ ПОПА ЖИВ

Да је Попа жив,

писао би песме
сличицама уместо речима.
Морао би да се ухвати у коло емотикона
како би писао песму.

Песма би тада била слика извора слике.
На пример,
уместо наслова Кост кости
биле би нацртане две кости. Наставите са читањем ДА ЈЕ ПОПА ЖИВ

ДОЛАЗИМ

Плаветнило неба и зелени листови наде.
Зрак који доноси светло.
Њишем се попут гране на плавом тепиху сна.
Лелујам попут листа на мршавим гранама сећања.
Титрам у сенци тополе загледане у прозор будућности.

Доносим плодове сопственог зеленила.
Разбуктало пупим новим жељама прошлости.
Исијавам на Сунцу сопствене страсти.
Дахћем олују кроз облак,
А назирем се у пролећној дуги.
Губим се у бескрају летелица,
Обилазим слојеве срчаних облака,
И враћам се на земљу својих плишаних страдања.
Дижем се из пепела тренутка,
Палим се од самотних ишчекивања.
Заливам се таласом трежњења
А догоревам сјајем твога погледа.
Ту сам, између два тренутка,
Између одласка и поласка.
Висим у зраку тескобне одлуке,
Губим у борби за понос свог разума,
Побеђујем у игри љубави и праштања.
Изгарам у срећи сопствене одлуке
И трчим у сусрет победи своје човечности.
Долазим.

Aутор: Милица Медић

ОДЛАЗЕЋИ ПОВРАТАК

 Ти увек одлазиш не окрећући се
 И имаш корак који пратим
 Усудим се тако некад
 На потиљак ти себе спустити
 Нежно, маштом, кроз дугу ноћ
 Друго је кад си крај мене
 Па тако станеш, као да је за заувек
 Сваки нам је поглед плес
 Очи су нам голе
 Душе
 А тело нам трне од присуства
 Руке су нам ноћне луталице
 Уморне и жељне 
 Да заувек утихну на белим кожама.
 Ми не умемо да заборавимо тренутак
 И у међусобном одсуству га славимо
 Кад долазиш, увек си од туђег осмеха
 Где храброст и самоћа настају.
 И умеш ти то дуго тако
 Све до једном
 Све до мене
 Онда смо на крају испочетка
 Одлази ми још дуго
 Ја ћу ти у кораку спавати
 Отиђи
 Молим те
 Јер враћањем те имам заувек.

Ауторка: Горица Радмиловић

МЕСТО ЛОБАЊЕ

Убили смо Човека.
Да смо знали да је Бог,
нико од страха не би камен бацио.
Овако,
свако је за себе у темељ цркве
по један камен положио
као завештање будућим нараштајима.
А ту где је човек себе разапео
ту је први Човек себи гроб ископао.
Био је то први камен бачен у темељ цркве
коју још увек градимо.

Сада на његовом гробу
Подижемо симбол пале природе.
Петорана крв натапа земљу,
слива се у темељ.
Убили смо Човека и пре
Него што смо разапели Бога.

Још нас боле ране из борбе
са границе постојања и непостојања.

 Аутор: Душан Захаријевић

ЖЕНСКИ ЛИКОВИ У ДРАМИ „ГОСПОЂА ОЛГА“ МИЛУТИНА БОЈИЋА

Српско грађанско друштво с почетка XX века било је строго формирано правилима. У књижевном свету тада се највише осећа утицај француске књижевности, парнасоваца и по узорима на њих стварају и највећа имена наше тадашње књижевности као што су Милан Ракић, Јован Дучић, Алекса Шантић, Сима Пандуровић и други. Критика је, такође, носила велики значај. Код нас, најзачајнији људи у свету критике су свакако били Богдан Поповић и Јован Скерлић. И један и други критичар су били пре свега професори. Као такви, значајно утичу на формирање мисли младог песника, који ће стварати онако како се очекује. Наставите са читањем ЖЕНСКИ ЛИКОВИ У ДРАМИ „ГОСПОЂА ОЛГА“ МИЛУТИНА БОЈИЋА

МРВИЦА МАГИЈЕ

Заправо можеш све!Да ли желиш све?
Знаш ли шта представља Све?
До којих граница људске душе сеже
До којих даљина Универзу масе шири
Знаш ли колико храброст и изисткује?
Види, лудост је неопходна.
Прах лудости,
Превртљивост судбине,
Мрвица магије. Наставите са читањем МРВИЦА МАГИЈЕ

ЈЕЛЕНА СТАЈИЋ: РЕФЛЕКСИ ПАНИКЕ

Реч је о песничком првенцу Волети оно што имаш  Јелене Стајић објављеном у издању Бранковог кола и промовисаном у оквиру манифестације Пролећни Бранкови дани 2016, на којима је обележена 192. годишњица рођења Бранка Радичевића.

Књига је подељена у три песничка циклуса, песме које су овде наведене су из трећег циклуса – Рефлекси панике. Наставите са читањем ЈЕЛЕНА СТАЈИЋ: РЕФЛЕКСИ ПАНИКЕ

РУСКИ ЧАЈ

– Чай?

– Да, конечно!

– Печеньки?

– Да, конечно!

– Разговоры, улыбки, друзья?

– Да!

– Давайте начнем!

Мала просторија у поткровљу гимназије ,,Јован Јовановић Змај“ у Новом Саду, пуне полице књига са којих се пресијавају имена Достојевског, Толстоја, или нечију пажњу ипак више окупирају појаве опширних речника и лексикона,  и топлина једноставног руског разговора. Наставите са читањем РУСКИ ЧАЈ