Архиве категорија: Крик

ПОНЕДЕЉАК (ЦРНИ МЕСЕЦ)/НОЋивост

Понедељак (црни месец)

…Звао се Улан Бланко. Највише од свега волео је да седи на хладном плочнику испред старог локала у улици Газ. Била је то мала пошта која је радила само првог дана у недељи… Увек само на хладном плочнику јер сунце више није имало везе са Тим… Тада би киснуо и јео сендвич са сувим шљивама. Уживао би у пробуђеној агонији наслањајући главу на трулу бандеру. Наставите са читањем ПОНЕДЕЉАК (ЦРНИ МЕСЕЦ)/НОЋивост

ПАНОНСКО МОРЕ

Под банатским небом
у ноћи банатској
банатски сањам
Панонско море
ишчезло одавно
а ја замишљам
излило се
у твоје очи

Све свлачим
пред тобом
да ниједан
део мој
не остане ти
скривен
и недостижан

Скачем
у твој поглед
да ме целог
натопиш
и да ниједан
део моје душе
не избегне
твој целив

Чистим се
од греха

Поново сам
чедан

Утопљен
у души твојој

Аутор: Бранислав Чурчов

БУЂЕЊЕ

Преко терасе: преко влажне и топле бетонске ограде чија је текстура остала утиснута на мојој кожи, стопалима и леђима као сећање, као тајна порука, несхватљива али блиска, између рубља које на том комаду жице на кратко осети дах ветра и поверује да на тај начин живи сан о слободи, испод фењерчића који никада нису засијали, преко цвећа, ког ове године нема и неће га бити… Сунце и месец се тискају до прозора – мед и млеко се сливају низ стакло, прскају по јастуку, воде у сан или изводе из њега, а између тога, ништа. Наставите са читањем БУЂЕЊЕ

РУПА

У девети месец сам била кад се упутих у манастир. Куд ћу, шта ћу, стомак до зуби, отац ме из кућу избацио, а овај мој опет неће ни да чује. Вели, ће се жени с другу. Његови договорили. Вели, неће своје село и фамилију да брука. Каже, копиле никоме не треба. Одједаред сумња да је уопште његово. А кад сам му ономад у њиву рекла да гу волим тад није сумњао. Није грдан смео све то ни у лице да ми каже него сестрића послао. Наставите са читањем РУПА

ПЕСМА

Дрво сам које пружа гране
у свим правцима
и чије гране имају гране.
Гранање грана.
Пружам  руке на све стране
да обухватим Ништа.
Наилазим на постојање одсутности Ништа. Наставите са читањем ПЕСМА

ИНТРОНАУТИ ПАДАЈУ ПО НЕБУ

ГОДИНЕ ДРВЕЋА, ПЕСМА Ј. Д. АНДЕРСОНА

Више не пишем. Сада се сливају богови
по нашим топлим кожама.
(Водом се препричава меланхолија,
тражи утапање, тражи нежност.) Наставите са читањем ИНТРОНАУТИ ПАДАЈУ ПО НЕБУ

АДРЕСА ПОШИЉАОЦА: ЈАСЕНОВАЦ

Март 1943. г. Јасеновац

Зовем се Надица Млађеновић, од оца Митра и мајке Љубице Млађеновић. Рођена сам 21. маја 1925. г. у селу Орахова. Од петоро дјеце, у животу нас је остало само троје. Миладин, најстарији од нас, има 21 годину. Ја, као средње дијете 18, и Славко, најмлађи само 9. У Јасеновцу сам већ 10 дана. Било је хладно зимско јутро када су нас заробили. Отац и Миладин су отишли да нахране стоку, мајка је правила пуру а ја сам учила Славка да чита. Након што су Усташе заробиле сеоског учитеља, нико није могао да школује дјецу па су школу затворили, тако да сам ја морала да образујем брата. Све је било нормално и уобичајено, док кроз врата авлије нису упале звјери (Усташе). Наставите са читањем АДРЕСА ПОШИЉАОЦА: ЈАСЕНОВАЦ