Архиве категорија: Крик

КРЧМА ПОРЕД ПУТА

Идући од дубровачке малте, царским друмом према сјеверу, са десне стране пута, смјештена је стара и оронула крчма  звана „Касаба“. Направљена је некада давно, за потребе пијаних официра, по налогу неког, већ заборављеног, цара. Невелико приземно здање, озидано љутим херцеговачким кресом, са малим пенџерима, испрепријеченим дебелим демерима, са поцрњелим и наереним кровом, урасло је у земљу за, најмање, двије степенице.

То некада бјеше лијепа и отмјена официрска касина на малом зараванку у непосредној близини пута. Кроз времена, испред ње су пролазиле разне широње којима је пут био узак, па је проширивањем пут дошао пред сама врата. Времена и владари  који су друмом протутњели  насипали су коловоз разним материјалима, у више слојева, чији је број тешко утврдити. Нови је слој затрпавао стари и све тако док се врата нису затрпала, а крчма урасла у разне слојеве  који су навлачени и збијани око њених темеља. Прашина коју опанцима, коњским копитима, аутомобилским гумама и господским ципелама дижу путници, улази унутра и таложи се по, некада господском, а сада изанђелом и пропалом кафанском инвентару. Наставите са читањем КРЧМА ПОРЕД ПУТА

ОТРОВ(А)НА РЕЧ

истина је змијски отров

испод краљичина покрова
ври крв и бес

жиле жуборе
спајају језик и реп
ка вртлогу песка

киша и нож
спирају зрна
језик пуца
вода није црвена
епидермис гори
све(т) добија удове

вриштим на робове сломљених крила
без сензора за бол
на ударац магле,
на кишу,
на сунце,
ђубриво
и врх зграде што мами.

дно морала на дну
Олимпом се зове

буди моћан
и падаћеш у месту
буди тужно свој
и летећеш дубоко

у тишини.

Ауторка: Мина Кулић

КАПИЈА РАЈСКИХ ТРУБАДУРА

Вечерас упали пар светиљки за мене.
желим да ме прати сноп светлости док корачам према теби.
Погледај, на глави носим ловоров венац,
пролазим кроз капију рајских трубадура…
Погледај две фигуре загрљене у парку како дишу као Амор и Психа.
Једна за другу… Наставите са читањем КАПИЈА РАЈСКИХ ТРУБАДУРА

САША СКАЛУШЕВИЋ СКАЛА: МИТОВИ И СЕНКЕ

Сепаратни мир са самим собом након 30 година
Саши Станимировићу

Не желим да памтим своје песме
Велике речи
Оскар Вајлд је знао зашто умире
Одлази

Гледам низ исти пут
Тридесет ми је година
А као да имам шездесет
Уз то носим и браду
Прави правцати номад
Наставите са читањем САША СКАЛУШЕВИЋ СКАЛА: МИТОВИ И СЕНКЕ

ТО ЈЕ КАО

То је као

/Дневник једног јула/

1

Пекло ме је сунце по лицу
Али нисам хтела да одем
Као играло ми се
Као дисала сам прашину
Као најсвежији кисеоник
Као слободна сам, кунем ти се.
Као устанем сваки дан Наставите са читањем ТО ЈЕ КАО

ЖЕЉКО МЕДИЋ ЖАЦ: АПНЕЈА

Избор из збирке поезије Апнеја, Жељко Медић Жац

* * *
Почетак је увек из сна и слутње

Видео сам очи које израњају из воде
И на телу које дрхти
Своје руке

Бриделе су усне које љубе Наставите са читањем ЖЕЉКО МЕДИЋ ЖАЦ: АПНЕЈА

И ЈОШ МНОГО ТОГА

Љубав је твоје писмо њој, чоколадице “Животињског царства”,
букети љубичица и њен смех када те замисли
како си брао цвеће.

Њена писма теби, дискови, бомбоњере, цртежи,
нестало писмо, пакети пуни књига и стрипова,
руком писане песме, песме куцане на машини коју ти је   поклонила,
кесице топле чоколаде, разгледнице, шкољке,
изгубљено – нађени беџ, сличице “love is”
и уврнути чланци сецкани из новина
док си их још увек
читао.
Наставите са читањем И ЈОШ МНОГО ТОГА