Архиве категорија: Прикази

Обојене фотографије необичног објектива

Зоран Живковић, Тумач фотографија, роман, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2016.

Ако би фотографије могле да причају, онда би казивале много више од забиљеженог тренутка. Овако ухваћени моменат ћути и показује оно што је очигледно на фотографији за све. Ћути, јер одсуство ријечи представља савршену артикулацију. Причају боје и буде сјећања, фарбајући их у шаренолика расположења и емоције, али само за оне који разумију код боја. Наставите са читањем Обојене фотографије необичног објектива

Исповијест о “Седам додира музике”

Као да сам у тренутку заборавио како сам сазнао и заинтересовао се за Зорана Живковића, исхитрено сам у пар дана успио да пронађем његову књигу Седам додира музике, те почео да је интензивно читам. Ређале су се странице једна за другом, као и дани, а моје интересовање за садржином исте није престајало. Признајем, помало ме нервирало када нисам могао да нађем времена за то, поготово јер сам хтио да књигу прочитам у континуитету.  Знате оно, након кратког времена осјетите да вам се нешто не чита. Можда тај проблем имам само ја? Не знам, било како било, у тренутку заборавих и наслов књиге, а моја пажња поче да се фокусира на ликове и њихове судбине. А, да, нисам се ја само нервирао када нисам имао времена да читам, већ сам се нервирао и одмах након што сам прочитао први причу, Шапат. Након ње сам стао, зауставио исхитреност и замислио се. Замислите, осјетих неки бунт јер прича није завршила онако како сам ја то очекивао. До сада нисам имао проблем са тим, није ме чак ни потресало, углавном је бивало реципрочно томе колико сам се сусретао са таквим формама литерарног обликовања драматургије, није да нисам. Но, у том тренутку нисам заборавио како сам сазнао и заинтересовао се за стваралаштво Зорана Живковића, а исхитрено је  била ријеч која је све скривила. Наставите са читањем Исповијест о “Седам додира музике”

Светле коморе Живковићевог дела

Зоран Живковић, Тумач фотографија, роман, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2016.

У својој „белешци о фотографији“, делу Светла комора, Ролан Барт говори о феномену фотографије првенствено из позиције spectatora, онога који фотографију гледа. Барт тако уочава елеменат који чини да једна фотографија надвлада баналност и заборав. То је punctum.  Тако Барт назива онај убод, малу мрљу, мали рез, који поједине фотографије успеју да изазову, а који их задржава заувек у његовој свести, не везујући их притом за уобичајене асоцијације и значења. Способност да изазове punctum, али овога пута писаним речима, поседује и фантастика Зорана Живковића. У свом најновијем делу, Тумач фотографија, Живковић се на специфичан начин поиграва феноменом фотографије, при чему punctum  ни овог пута не изостаје. Наставите са читањем Светле коморе Живковићевог дела

Адамова фото-синтеза

Зоран Живковић, Тумач фотографија, роман, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2016.

Најновији роман Зорана Живковића састоји се из десет поглавља, осмишљених у девет имена, наизглед неповезаних људи (Анатол Мируј, Мари-Луиз Понтје, Алан Ригу, Миријел Жулијар, Александар Леклер, Мариз Буве, Арно Моран, Мадлен Прево и Алфред Леру-Видал) и једног тумача фотографија (Марго Вердје). Читаоца који познаје досадашње дело овог писца неће изненадити концепција романа, тј. уливање свих поглавља у последње, у Тумача фотографија, који, попут поглавља „Трг“ из романа Амаркорд (2007), окупља све приче-фотографије на једно место. Наставите са читањем Адамова фото-синтеза

Прототип сигналистичког супер-читаоца

(Јелена Марићевић, Легитимација за сигнализам, Београд: Everest-media, 2016)

За откључавање сигнализма потребно је безброј кључева или један који отвара све браве, расковник, llave maestra. То је двострука предност. Један кључ искористиће истраживач који у сигнализму тражи своје примарно поље истраживања, па ће тако ишчитати сигнале из перспективе интертекстуалности, језичких експеримената, средњовековне књижевности итд. Сигнализам допушта такав приступ, штавише, његова разноликост и рачуна са тиме да ће заинтересовати читаоце са сасвим удаљених тачака. Тако је читаоцу сигнализам споредан, а сигнализам тиме добија споредног читаоца. Ипак, неупоредиво вреднија веза за обе стране настаје када се појави сигналистички супер читалац. Наставите са читањем Прототип сигналистичког супер-читаоца

Одвојити битно од небитног

(У сенци,  др Татјана Богдановић, 2012, Београд, Беокњига)

„Човече, небо је кров земљин.
Гле, колико ти је дато да растеш у висину!
Али толико исто и да се спустиш у дубину!
(Да не би висина врха била несразмерна
према дубини корена)”
Отац Јустин

“Следите своје идеале и циљеве да не промашите живот”, Наставите са читањем Одвојити битно од небитног

Џејк умире певајући

(Иви Вајлд, Све птице певају, издавачка кућа Дерета, 2016)

„Јеси ли то ти или сам то ја?
У последње време као да нисам сасвим свој
Мислим да ми треба промена
Док тражим срећу, могу да сањам
Улица Шортланд“
(Ото, Све птице певају, сингл из Улица Шортланд)

Идавачка кућа Дерета недавно је објавила нови роман британске ауторке Иви Вајлд Све птице певају. Дело је објављено у оквиру пројекта „Отуђење и идентитет у савременој европској књижевности“ насталог у сарадњи са програмом „Креативна Европа“. Роман је награђен Европском наградом за књижевност, као и књижевном наградом „Милес Франклин“ за приказ живота у Аустралији. Књига романтичарски интонираног назива Све птице певају, не само да потврђује дар британске ауторке, већ структурално, тематски и идејно помера границе њеног досадашњег стваралаштва. Наставите са читањем Џејк умире певајући