Као да сам у тренутку заборавио како сам сазнао и заинтересовао се за Зорана Живковића, исхитрено сам у пар дана успио да пронађем његову књигу Седам додира музике, те почео да је интензивно читам. Ређале су се странице једна за другом, као и дани, а моје интересовање за садржином исте није престајало. Признајем, помало ме нервирало када нисам могао да нађем времена за то, поготово јер сам хтио да књигу прочитам у континуитету.  Знате оно, након кратког времена осјетите да вам се нешто не чита. Можда тај проблем имам само ја? Не знам, било како било, у тренутку заборавих и наслов књиге, а моја пажња поче да се фокусира на ликове и њихове судбине. А, да, нисам се ја само нервирао када нисам имао времена да читам, већ сам се нервирао и одмах након што сам прочитао први причу, Шапат. Након ње сам стао, зауставио исхитреност и замислио се. Замислите, осјетих неки бунт јер прича није завршила онако како сам ја то очекивао. До сада нисам имао проблем са тим, није ме чак ни потресало, углавном је бивало реципрочно томе колико сам се сусретао са таквим формама литерарног обликовања драматургије, није да нисам. Но, у том тренутку нисам заборавио како сам сазнао и заинтересовао се за стваралаштво Зорана Живковића, а исхитрено је  била ријеч која је све скривила. Наставите са читањем Исповијест о “Седам додира музике” →