Архиве категорија: cARTe diem

ПЕЈЗАЖ И МУЗИКА

“Музика је једини дар у коме човек ужива сам; сви остали дарови траже сведоке”. (Мармонтел: Приче о манирима)
 “...Али пало човечанство има могућност да се служи још једним задовољством – можда једним јединим – које се још више него музика, најбоље остварује у друговању са осећањем изолованости, са осамом. Мислим на задовољство и контемплацију доживљену приликом посматрања пејзажа у природи...” (Едгар По: Вилино острво)

Може се рећи да постоји сасвим извесна веза између све велике створене музике и светлосних струна одређеног предела: “архитектонска” слика пресека на-себи-засталих геолошких струјања и из-несвесног-изронели, обрисни запис музичке композиције стоје у присној вези. Наставите са читањем ПЕЈЗАЖ И МУЗИКА

ИСПОД МАСКЕ МИЛАНА ЋУРЧИНА

Милан Ћурчин је један од најнападнутијих песника српске модерне. Његова поезија изазива. Он се супроставља устаљеним нормама и тежи директности, искрености и занемаривању правила. Став који је Ћурчин изнео у једној преписци са Милорадом М. Петровићем гласи: „скромност не ценим високо, али понос не дам ни за што на свету.“ Недостатак прве поменуте особине и изражена друга учиниле су његове песме песмама пред којима се не ћути. Међутим, од настале буке, не чује се суштина која настаје тек онда када песник заћути. Наставите са читањем ИСПОД МАСКЕ МИЛАНА ЋУРЧИНА

ТАМА. МРАК.

Односно одсуство светлости или било каквог извора енергије који би нарушио ништавило, одсуства присуства. Када говоримо о првој искри, зачетку точка простор-времена, са становишта модерне физике говоримо о Великом праску, идеји нарушавања првобитног склада свеукупног непостојања. Наставите са читањем ТАМА. МРАК.

ЕРОС И ТАНАТОС У ПОЕЗИЈИ АРХИЛОХА, МИМНЕРМА И САПФЕ

Као што је хармонија код Хелена произвела могућност редефинисања космоса тако је и целина сачињена од самог Ероса, у покушају хармоничности еволуирала, увођењем Танатоса. Но суштина Ероса, од његовог почетка до данас јесте: тежња за целином, било да га посматрамо кроз цепање Андрогина или кроз чежњу и бол бића због неостварене љубави, напослетку и као силу која се спушта и одабира под велом званим Агапе.  Наставите са читањем ЕРОС И ТАНАТОС У ПОЕЗИЈИ АРХИЛОХА, МИМНЕРМА И САПФЕ

МНОГА ЛИЦА ХАМБЕРТА ХАМБЕРТА

Хамберт Хамберт је главни лик и приповједач у Набоковљевом роману Лолита. Он је 38-годишњи професор књижевности који долази из Европе у Америку и постаје опсједнут 12-годишњом дјевојчицом по имену Долорес Хејз, или како он воли да је зове – Лолита. С обзиром на то да је он тај који нам приповиједа причу, ми све видимо његовим очима, па и саму Лолиту. У свом приповиједању он првенствено настоји да оправда своје мисли и поступке и, захваљујући огромној реторичкој моћи и убједљивости, то му полази за руком. Наставите са читањем МНОГА ЛИЦА ХАМБЕРТА ХАМБЕРТА

WELCOME TO SERBIA

Када се сретну два странца, сретну се два човека и како један започне конверзацију  странац у њему је давно остао у месту из којег је дошао, док је човек оно ,,чудо“ што се удаљило и километре прешло да би проговорило са пријатељем. Колико се пута у току једног дана, једног сата а некада и минуте људи упознају, препознају, раздвајају или спајају у идејама, мислима, конфликтима и пре свега разговору. Наставите са читањем WELCOME TO SERBIA

ДЕРОКОВЕ СЛИКЕ СТАРОГ БЕОГРАДА

94, бројка која би могла понети наслов овог текста, односи се на животни век Александра Дерока. Толико година је поживео овај српски архитекта и писац, коме (у домену књижевности) – осим на стручним књигама, дугујемо много због његових живописних сећања. Та сећања нам могу послужити као материјал за реконструкцију једног минулог времена, упознати нас са његовим модусом живљења, обичајима и подсетити нас на грандиозне промене које су се десиле за само једно столеће. Наставите са читањем ДЕРОКОВЕ СЛИКЕ СТАРОГ БЕОГРАДА

ПОЕТСКЕ РЕФЛЕКСИЈЕ О ЛЕМУРИЈИ И АТЛАНТИДИ

– Страдања Мале Атлантиђанке –

Пролом бујице Мајчиног умовања о једно острво, оставио је дубок отисак: – таблицу имена изгнаних духова, међу којима предводи она сâма, као заборавом пренесена у властиту Кћер. То је “она која више не зна ни свој сталеж ни своје место, али које се сан још сећа…”* (Сен-Џон Перс: Морекази). Наставите са читањем ПОЕТСКЕ РЕФЛЕКСИЈЕ О ЛЕМУРИЈИ И АТЛАНТИДИ