Архиве категорија: cARTe diem

ДО “ЛУДИЛА” И НАЗАД

Неуморни културни посленик, песник и прозни писац  Мирослав Мишо Бакрач обрадовао нас је у 2014. новим романом. Познат је нишкој културној јавности по роману „Казивања  ђеда Анта“, по „Пивским причама“, “Частослову“, „Мојим војничким данима“ и др. Познат је по збирци песама „Пјесма призвана кишом“.  Председник је Удружења писаца „Чегар“. Уредник је часописа тог удружења „СРЕТАЊА“ који излази четири пута годишње. У 2013. и 2014. уређује пет зборника поезије песника из Ниша али и из целог региона. Наставите са читањем ДО “ЛУДИЛА” И НАЗАД

НИЧЕОВ КОНЦЕПТ АПОЛОНСКОГ И ДИОНИСКОГ У СТВАРАЛАШТВУ ЛЕОНА КОЕНА – II ДЕО

Уметник као ујединитељ Диониса и Аполона

Као убеђени атеиста и анти-моралиста, Ниче је одрицао постојање било каквих натприродних облика реалности која се старају о “космичкој правди” и дају смисао људском животу. Налик на Шопенхауера, чије је идеје у младости жедно упијао, он је свет посматрао као окрутно и хаотично место које нема никакво дубље значење. Међутим, за разлику од шопенхауеровског песимизма, који је избављење видео у што бржем ослобађању од окова реалности кроз стање тоталне индиферентности према свету, Ниче је славио способност живих организама да унутар хаотичног света створе сопствене системе, и око њих развију сврху свог постојања. Наставите са читањем НИЧЕОВ КОНЦЕПТ АПОЛОНСКОГ И ДИОНИСКОГ У СТВАРАЛАШТВУ ЛЕОНА КОЕНА – II ДЕО

НИЧЕОВ КОНЦЕПТ АПОЛОНСКОГ И ДИОНИСКОГ У СТВАРАЛАШТВУ ЛЕОНА КОЕНА – I ДЕО

Леон Коен (Београд,1859 – Вршац,1934) био је први Јеврејин из београдске сефардске махале, познате под називом Јалија, који се опробао у сликарском позиву. Темпераментан и радознао, напустио је кројачки занат и решио да се посвети уметности, подстакнут предавањем Светомира Николајевића пред Шекспиром. Школовање је отпочео на приватним течајевима у Београду, на којима се припремао за одлазак на минхенску ликовну академију. Наставите са читањем НИЧЕОВ КОНЦЕПТ АПОЛОНСКОГ И ДИОНИСКОГ У СТВАРАЛАШТВУ ЛЕОНА КОЕНА – I ДЕО

ВЕСЕЛИНКА СТОЈКОВИЋ: КЊИГА МИ ЈЕ ЗАДОВОЉСТВО

Поводом изласка из штампе нове књиге: “СУСРЕТИ И ПАМЋЕЊА, књиге, људи, језик” у издању Народног музеја из Врања

“Као што Енглези до Вајстлера нису видели лондонску маглу,
тако жене до недавно нису виделе себе…
Показати право обличје жене јесте задатак уметности,
особито књижевности.”
Ирена Кшивицка
(Пољска) Наставите са читањем ВЕСЕЛИНКА СТОЈКОВИЋ: КЊИГА МИ ЈЕ ЗАДОВОЉСТВО

УМЕТНОСТ КАРАКТЕРИСТИЧНОГ

(Татјана Дебељачки: Кућа од стакла, Поета, Београд, 2015)

Машта у уметности састоји се у способности да се нађе најпотпунији израз једне постојеће ствари, али никада у томе да се сама та ствар претпостави или створи. Лепота се, у стварности, указује у најразличитијим формама и као таква припада уметности или, тачније речено, уметнику који уме да је види и препозна. Појам лепог као и истина нешто је што зависи од времена у коме живимо. Израз лепога је непосредно сразмеран са способношћу перцепције коју је уметник стекао. Једина права уметност је уметност карактеристичног. Наставите са читањем УМЕТНОСТ КАРАКТЕРИСТИЧНОГ

ПРОСТОР ЧЕКАЊА

Паралелно овом животу тече и један наш живот који не би био онај преудаљен свет идеја, него свет одјека нас и наших збивања у једној префињенијој материји. И она је та која слаже урезе сведочанстава једне више перспективе што, тек на тачки постигнуте густине, треба изнова да пречита читав земаљски живот.

Први утисак након и у вези мог рођења јесте осећање извесног унутрашње произведеног притиска, немогућност да се изнађе довољан празан широко-удисајан простор у коме би се настанила једна гранањем успињућа, тропски пребогата слика-о-себи: – место сажимања, за кога би се – као за врх каквог у хитњи импровизованог шатора – прикачило око мог још немуштог самопосматрања. Праг усликовљавања тог у-даљ-одаслатог оку-предњачећег звука сопства беше и одвише тесан, тако да се кроз њега – као кроз прозорче једино преостале наде – могло тек провирити али не и некамо приступити. Наставите са читањем ПРОСТОР ЧЕКАЊА

ПОТРЕБА ДА СВЕ БУДЕ ПРАВО

Ниче је у својим „Несавременим разматрањима“ објавио и одличну књижицу о историји, назвавши је „О користи и штетности историје за живот“. У сличном маниру, ову кратку расправу могли бисмо назвати и „О користи и штетности потребе да све буде право“ (или савршено, или смислено). Када се каже – потреба да све буде право – то звучи као једна неискварена тежња осетљивог бића које не пристаје ни на шта друго сем на оно што је недирнуто (било чиме што би га могло испрљати). Код разних људи таква се потреба ипак на различите начине претвара у нешто са лошим последицама, и по саму ту особу, и по њено окружење. Ником не можемо обезбедити то Право, ма колико волели особу која то захтева. Наставите са читањем ПОТРЕБА ДА СВЕ БУДЕ ПРАВО