Архиве категорија: cARTe diem

Образовање за благостање 2: Куповина кривице

Са пуним правом се заправо треба запитати није ли фундаментална нововековна идеја претварања школе искључиво у што једноставнију и ефикаснију обуку за успешно уклапање у тренутне економске трендове нека врста психопатолошке омашке. Такав приступ ни по самим економским мерилима није економичан.
Наставите са читањем Образовање за благостање 2: Куповина кривице

Прототип сигналистичког супер-читаоца

(Јелена Марићевић, Легитимација за сигнализам, Београд: Everest-media, 2016)

За откључавање сигнализма потребно је безброј кључева или један који отвара све браве, расковник, llave maestra. То је двострука предност. Један кључ искористиће истраживач који у сигнализму тражи своје примарно поље истраживања, па ће тако ишчитати сигнале из перспективе интертекстуалности, језичких експеримената, средњовековне књижевности итд. Сигнализам допушта такав приступ, штавише, његова разноликост и рачуна са тиме да ће заинтересовати читаоце са сасвим удаљених тачака. Тако је читаоцу сигнализам споредан, а сигнализам тиме добија споредног читаоца. Ипак, неупоредиво вреднија веза за обе стране настаје када се појави сигналистички супер читалац. Наставите са читањем Прототип сигналистичког супер-читаоца

Надреалистички моменти у поезији Васка Попе

посматране кроз призму надреалистичких слика
(Ђорђо де Кирико, Салвадор Дали, Рене Магрит)

Природа поезије Васка Попе у српској књижевности педесетих и шездесетих година прошлога века утицала је на разумевање и само поимање његових стихова, те управо због тога и наилазимо на отежану рецепцију овога песника и неразумевање код већине читалаца. Међутим, иако је тадашња, наша књижевност била у току са свим светским књижевним дешавањима, публика и критика још увек нису могле да појме, на пример, Попиног коња са осам ногу. А са друге стране, постојао је још један „проблем“. Наиме, схватање његове поетике је било неразумљиво публици из тог разлога што је он никад није теоријски објаснио, већ ју је само представљао и то имплицитно, својом поезијом. Ипак, постоје “три секвенце” његове поетике које можемо издвојити: народна уметност, хумор и снови. Наставите са читањем Надреалистички моменти у поезији Васка Попе

Образовање за благостање 1: Преписивање памети

Савремено образовање, схваћено као пуко предворје економије неизоставно мора да се често, па и брзоплето мења у складу са актуелним захтевима послодаваца и флексибилног тржишта рада. Свима је јасно да је школство, онако како је осмишљено и релативно успешно реализовано у претходних 200 година, коначно на издисају. Но, још увек никоме није јасно како би образовање требало да изгледа у будућности. Наставите са читањем Образовање за благостање 1: Преписивање памети

Одвојити битно од небитног

(У сенци,  др Татјана Богдановић, 2012, Београд, Беокњига)

„Човече, небо је кров земљин.
Гле, колико ти је дато да растеш у висину!
Али толико исто и да се спустиш у дубину!
(Да не би висина врха била несразмерна
према дубини корена)”
Отац Јустин

“Следите своје идеале и циљеве да не промашите живот”, Наставите са читањем Одвојити битно од небитног

Џејк умире певајући

(Иви Вајлд, Све птице певају, издавачка кућа Дерета, 2016)

„Јеси ли то ти или сам то ја?
У последње време као да нисам сасвим свој
Мислим да ми треба промена
Док тражим срећу, могу да сањам
Улица Шортланд“
(Ото, Све птице певају, сингл из Улица Шортланд)

Идавачка кућа Дерета недавно је објавила нови роман британске ауторке Иви Вајлд Све птице певају. Дело је објављено у оквиру пројекта „Отуђење и идентитет у савременој европској књижевности“ насталог у сарадњи са програмом „Креативна Европа“. Роман је награђен Европском наградом за књижевност, као и књижевном наградом „Милес Франклин“ за приказ живота у Аустралији. Књига романтичарски интонираног назива Све птице певају, не само да потврђује дар британске ауторке, већ структурално, тематски и идејно помера границе њеног досадашњег стваралаштва. Наставите са читањем Џејк умире певајући

Прошлост као свест о нужностима данашњице – део други

„Призрене стари, капије раствори…“ Призрен и ја, први пут. Ноћна тмина. Одзвања калдрма. Жубори Бистрица. Синан пашина џамија. Камени мост. Кривудави сокаци. И Богословија. И пред Богословијом полицајац. Уредно се поздрављамо и улазимо у просторије Богословије Светих Кирила и Методија, где нас дочекује отац Андреј. Бујица емоција. Не прикрива их ни он, ни млади богослови који нас радо поздрављају, придржавају капуте, служе домаћом ракијом и дају на дар кратка писанија о светињама царског Призрена, ни ми. Првих неколико тренутака говоримо очима, погледима. У први мах, од силине осећања, не умемо да искажемо дивљење. А дивљење је обострано. Диве се они нама – на храбрости и одлучности да кренемо путем наших предака; дивимо се ми њима – младим чуварима вере и традиције у овим немириним и немилим временима.

Наставите са читањем Прошлост као свест о нужностима данашњице – део други