Архиве категорија: cARTe diem

“Библиотека” Зорана Живковића и “Продавница тајни” Дина Буцатија

Са Продавницом тајни сам се упознала прилично рано. Као да је одувек била ту, на полици, чекајући да је укућани узму у руке. Временом се показало да то и није био тако редак случај. Годинама сам небројено пута ишчитавала ову књигу. Путовала је и селила се са мном, а ми смо свима говорили да је од изузетне вредности и никада нисмо допустили да изађе из окриља наше дневне собе. Наставите са читањем “Библиотека” Зорана Живковића и “Продавница тајни” Дина Буцатија

Мотив сакупљања у “Немогућим причама” и роману “Мост” Зорана Живковића

Признати поредак претрпео је пораз. Дошло је до продора неприхватљивог у окриље непроменљиве законитости свакодневице. Главни кривац – фантастика. Створена само за читаоце који жуде за неизвесношћу, који траже страх и ужас, који желе да продру у свет који не постоји ван језика, који желе да прекораче границе нормалног, реалног, и закораче у нешто потпуно ново и узбудљиво. Наставите са читањем Мотив сакупљања у “Немогућим причама” и роману “Мост” Зорана Живковића

Приче-атоми “Дванаест збирки” Зорана Живковића

Писац који ствара књижевно дело и хемичар који ствара ново једињење имају понешто заједничко. Логичко размишљање, интуицију, креативност, знатижељу. Наилазе на низ препрека, затим претпоставки, и можда талентом, можда игром случаја, можда вештином, набасају на одговарајући закључак и решење. Уколико су довољно вешти, од тога направе нешто ново и неочекивано, нову материју или нови књижевни свет. Наставите са читањем Приче-атоми “Дванаест збирки” Зорана Живковића

“Читатељка” Зорана Живковића: Од читалаца начињена књига

Писац, Књига, Библиотека, шта још недостаје? Не, не недостаје, ту је: Читатељка. Појмови у насловима романа Зорана Живковића не могу постојати један без другог, јер може ли постојати писац без књиге, књига без читаоца, библиотека без књига и читалац без књиге? Писац кроз своје дело себи продужава живот, књига својим постојањем омогућава постојање библиотеке, у овом низу можда је најмоћнија последња у низу компонента – читалац. У роману Читатељка упознајемо госпођицу Тамару, заљубљеницу у књиге и воће. Кроз седам поглавља насловљеним именом воћке и осмом Воћна салата сусрећемо се са проблематиком смртности и заборава који смрт носи. Наставите са читањем “Читатељка” Зорана Живковића: Од читалаца начињена књига

Музички мултиверзум Зорана Живковића: псеудокосмолошка цртица

Паралелни светови су свеприсутан мотив у прози Зорана Живковића, од самих почетака са Четвртим кругом све до најновијих остварења као што су Зборник мртвих и Тумач фотографија, скоро четврт века касније. У појединим делима тај мотив је у првом плану, у другима фигурира више као део позадине или објашњење неког фантастичног детаља. Насупрот готово наметљивом присуству алтернативних реалности у Четвртом кругу, у потоњим остварењима присуство тог мотива је суптилније и мање мотивисано самом радњом, а више атмосфером нелагоде пред и носталгије за другачијим стазама. Наставите са читањем Музички мултиверзум Зорана Живковића: псеудокосмолошка цртица

Тај мали биоскоп у нашим главама: Фелини и Живковић

(Књига прозе у издању “Прометеј-а”, Нови Сад, 2011. “Снохвати о летењу” и једна од проза, текст “Тај мали биоскоп у нашим главама: Фелини и Живковић, код фотографа Манакија, објављеног и у Културном додатку “Политике” 21. јула 2007. године)

Усред јула, једног поподнева 2007. срели смо се у Галерији O3ONE, у Београду, Зоран Живковић, Небојша Бабић и ја. Повод је био не само мој текст о Живковићевој књизи Амаркорд, која је тек изашла из штампе. Намеравала сам да Бабићу и Живковићу изложим моју идеју о визуелном опажају књиге; њеном одразу на филм. Наставите са читањем Тај мали биоскоп у нашим главама: Фелини и Живковић

Обојене фотографије необичног објектива

Зоран Живковић, Тумач фотографија, роман, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2016.

Ако би фотографије могле да причају, онда би казивале много више од забиљеженог тренутка. Овако ухваћени моменат ћути и показује оно што је очигледно на фотографији за све. Ћути, јер одсуство ријечи представља савршену артикулацију. Причају боје и буде сјећања, фарбајући их у шаренолика расположења и емоције, али само за оне који разумију код боја. Наставите са читањем Обојене фотографије необичног објектива

Исповијест о “Седам додира музике”

Као да сам у тренутку заборавио како сам сазнао и заинтересовао се за Зорана Живковића, исхитрено сам у пар дана успио да пронађем његову књигу Седам додира музике, те почео да је интензивно читам. Ређале су се странице једна за другом, као и дани, а моје интересовање за садржином исте није престајало. Признајем, помало ме нервирало када нисам могао да нађем времена за то, поготово јер сам хтио да књигу прочитам у континуитету.  Знате оно, након кратког времена осјетите да вам се нешто не чита. Можда тај проблем имам само ја? Не знам, било како било, у тренутку заборавих и наслов књиге, а моја пажња поче да се фокусира на ликове и њихове судбине. А, да, нисам се ја само нервирао када нисам имао времена да читам, већ сам се нервирао и одмах након што сам прочитао први причу, Шапат. Након ње сам стао, зауставио исхитреност и замислио се. Замислите, осјетих неки бунт јер прича није завршила онако како сам ја то очекивао. До сада нисам имао проблем са тим, није ме чак ни потресало, углавном је бивало реципрочно томе колико сам се сусретао са таквим формама литерарног обликовања драматургије, није да нисам. Но, у том тренутку нисам заборавио како сам сазнао и заинтересовао се за стваралаштво Зорана Живковића, а исхитрено је  била ријеч која је све скривила. Наставите са читањем Исповијест о “Седам додира музике”