Архиве категорија: Есејистика

МУШКО ТЕЛО КАО ТАБУ

Пре неколико година (крајем 2012. и почетком 2013.) у Леополд музеју у Бечу, организована је изложба „Голи мушкарци – од 1800. до данас“. Изложбу су пропратили бројни скандали од плаката којима је најављивана изложба па све до питања потребе да се таква изложба уопште организује. На плакату који је најављивао изложбу био је рад Пјера и Жилеа – „Живела Француска“, на коме су приказана три гола млада мушкарца – фудбалера, одевена само у чарапе и копачке и то у бојама француске заставе. Младићи су иначе били различитих раса (црне, жуте и беле) што је према уметничком схватању требало да, а и иначе симболизује расну, верску, полну и сваку другу слободу грађана Француске. Међутим, у Бечу, након што су осванули ови плакати са обавештењем за изложбу, јавила су се бројна негодовања, а једна бака је припретила да ће узети фарбу и сама прекречити „спорна места“, након чега су организатори одлучили да црвеним тракама прекрију голотињу на плакатима. Сличан скандал је пропратио исту изложбу у музеју Орсeј у Паризу. Француска која слави различитост и слободу, поклекла је под налетом голих мушкараца. Наставите са читањем МУШКО ТЕЛО КАО ТАБУ

АБРАХАДАБРА: АЛИСТЕР КРОУЛИ – ПРВИ ДЕО

Људи су бића склона масовним хистеријама. Довољно је свега неколико речи и мало неупућености па да се створи фама око било чега, те тако и око ликова и дела људи који својим интелектом увелико превализале ниво обичних смртника и епоха у којима живе и стварају. Потребно је само да се удобно завалимо и да дневна жута штампа одради посао за нас. На нама је да поверујемо у причу, под условом, наравно, да немамо никаквих знатижеља да сами сазнамо и истражимо мало више о теми о којој бисмо волели да дискутујемо. Наставите са читањем АБРАХАДАБРА: АЛИСТЕР КРОУЛИ – ПРВИ ДЕО

Пол Гоген – разбијање табуа

 „Оно за чим највише жудим јесте да одем из Париза,
 који је права џунгла за сиромашног човека.
 Углед мог уметничког имена расте сваког дана али
 ја и даље остајем који пут по три дана да не једем,
 што не уништава само моје здравље већ и моју енергију.
 Ово последње хоћу да повратим и одлазим у Панаму да живим као дивљак.
 Носим боје и четкице и прекалићу се далеко од свих људи.
 Једнако ћу патити због одсуства породице,
 али ћу се ослободити тог просјаштва ког се гадим."

(Без датума, почетак априла 1887. Париз)

Пол Гоген овим речима, у писму својој жени Мети, преноси из дубине своје душе незаустављиву жељу да оде далеко из цивилизације. Та жеља у њему није настала случајно. Као и Пол Сезан, Ван Гог и Пол Гоген је осећао стеге имресионизма, а нарочито академизма, како спутавају његово виђење природе. Ова три представника постимпресионизма више нису желела да буду само „оруђе“ које бележи визуелне сензације. Тежили су да својим сликама дају нове методе ликовног изражавања којима ће саопштавати њихове личне доживљаје света око себе. Наставите са читањем Пол Гоген – разбијање табуа