Архиве категорија: Есејистика

ОД МАРГИНА ДО СРЦА КЊИЖЕВНОСТИ

Колико је само жанрова, писаца и дела остало скрајнуто и удављено наслагама прашине која деценијама и вековима затрпава њихове вредности, због нечије малициозне одлуке да табуом прогласи ту искру која је могла значити промену, прогрес, па чак и револуцију! Оно што није долазило у обзир јер се косило са владајућим политичким, друштвеним и књижевним начелима, отписивано је уз изговор да је декадентно, неморално па самим тим и неприхватљиво. Тај отпис коштао нас је скупо, јер је неретко резултирао уназађивањем оне области коју је проблематизовао. Такву је судбину доживео и хорор као жанр фантастичког вида књижевности, јер је много дела протекло светом литературе, док је овом квази-бласфемичном жанру дат какав – такав простор. Међутим, док је успео да се прогура између намрштених обрва просветитељства и рационализма и стекне статус правог књижевног жанра, седма уметност је допринела његовом омасовљавању и све чешћем свођењу његовог писменог пандана на паралитературу. Наставите са читањем ОД МАРГИНА ДО СРЦА КЊИЖЕВНОСТИ

ЦИЉЕВИ ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ (ПОСВЕЋЕЊЕ СЛОБОДИ)

(Поводом 5. октобра који би неки да славе)

Исту тему додирујемо данас као и пре шеснаест година. Пре у виду ” Насилници”, “Срећно”, “Феникс”, као поздрав хаосу у име неке будуће слободе.

Слобода је могућност делања којим се никоме не чини неправда, говорио је Кант. Наставите са читањем ЦИЉЕВИ ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ (ПОСВЕЋЕЊЕ СЛОБОДИ)

МИТ О ЖЕНСКОМ ПИСМУ

Оно чега нема у речима, у усменој или писаној књижевности, осуђено је на заборав, прећуткивање, а самим тим и непостојање. Све што је могло бити пренето, из најдаље прошлости, до нас је стигло кроз стих, слику коју је осликао песник својим језиком, метафору или параболу записану у најстаријим списима и кроз велики број других књижевних облика формираних у најразличитијим културама. Оно што данас знамо о веровањима људи, обичајима или историји древних цивилизација само је део који је сачуван као књижевно остварење. И то је један од разлога зашто су велики владари правили огромне библиотеке, откупљивали рукописе, пленили их, унајмљивали преписиваче. Они други, који су отимали власт, палили су библиотеке и књиге својих претходника, не би ли тако изменили не само будућност него и слику прошлости, и успоставили нове истине. Наставите са читањем МИТ О ЖЕНСКОМ ПИСМУ

СМЕХ У ИМЕ ЖИВОТА

Изгледа да је човеку својствена потреба да открије законе по којима се ствари догађају – о чему је Станислав Винавер писао у есеју Икаров лет. Отуда све оне филозофске теорије које представљају „ухваћене законе“ природе. Религије и митски обичаји су, како Винавер даље пише, основна питања решавали на практичан начин – „претпоставивши да је све јасно и тачно, да се зна који је бог и на који начин нешто створио – они су тражили како практично да поступимо да би нам на земљи било добро“[1]. Наставите са читањем СМЕХ У ИМЕ ЖИВОТА

ГРАНИЦЕ ЛИЦЕМЕРЈА У РЕФОРМИ ШКОЛСТВА

Мало је вести на телевизији које вас могу дирнути. Јутрошња вест Телевизије 5 потврђује да нема граница лицемерју. Наиме, професорка математике једне гимназије је претучена. Ученик незадовољан оценом решава проблем на овај начин. Колико питања иза овог догађаја? Бар четири ″едукативних семинара″ пропагирало је ненасиље. Протагонисти ових програма семинара, при том ништа не чине на плану васпитања било у школи, породици или преко медија. Наставите са читањем ГРАНИЦЕ ЛИЦЕМЕРЈА У РЕФОРМИ ШКОЛСТВА

СУДБИНА ПОДУНАВСКИХ ШВАБА

Подунавске Швабе су два века живеле на подручју Војводине и дале су значајан допринос развоју и напретку културе на овим просторима. А онда су одједном нестале. Њихови трагови су остали: у архитектури, у обичајима, у храни и пићу, у језику … У тој мери су (п)остали саставни део наше културе да их нико не препознаје као стране, ни не размишља о њима. У историјском сећању постоји рупа када је реч о подунавским Швабама. Ко су они и како су и када и зашто нестали? Наставите са читањем СУДБИНА ПОДУНАВСКИХ ШВАБА

R.I.P. КЊИЖЕВНА КРИТИКО

Полазећи од претпоставке Милана Радуловића, да профил модерне књижевности не стварају књижевници, него критичари; и претпостављајући да је модерна књижевност углавном тривијална, намеће се питање – да ли је све мање добре књижевности или захвалне књижевне публике? А то је схоластизам једнак оном познатом: шта је старије – кока или јаје? Наставите са читањем R.I.P. КЊИЖЕВНА КРИТИКО