Архиве категорија: Есејистика

Космичко јаје Раше Тркуље

Високе стене кротиле су реку. Она се није дала. Ломила се ударајући о камење затим савијала, подизала и као да је кључала у гротлу надвременског кањона. Кањона у коме су настајале цивилизације. Баш тамо где је прачовек гледајући у стену преко реке, изнад које се сунце рађа, искористио њен облик за  своје прво коначиште, које није било само небески свод већ прва кућа, дело његових руку. И сада је човек седео на обали моћне реке и посматрао немир воде, камена и времена. Немир је био и у његовој глави. Рекли су му, направи неко дело, дело које ће дати значај новог човека на овом простору. Размишљао је.

Размишљао је о Лепенцу, о Адаму и Воденој вили. О најстаријим уметничким делима прачовека, не само на овим просторима већ и много шире. Шта су она, риболиког облика, представљала и зашто је своју снагу користио за прављење тих камених фигура. Да ли су биле само украс или нешто више? Да ли су њиме хтели да своје постојање учине вечним? Да ли су били богови? Да ли њих копирати, питао се.

Затим је видео колону Римских легионара како клешу камен и усецају узак и вијугави пут кроз кањон тик изнад реке, која их својим хуком упозорава и плаши, Цар Трајан оставиће и натпис о свом подухвату Трајанову таблу. Видео је и друге војске и освајаће како пролазе кроз Гвоздена врата као кроз Галактички портал два света – света стварности и света сна. И како нестају. Видео је и бројне неимаре како кроте реку, али знатно ниже, тамо где је она мирнија и праве највећу хидроелектрану Ђердап, која људима даје светлост и топлину као сунце некадашњем прачовеку.

Шта оставити, питао се. Зар нема довољно дела иза себе? Његови ликови на великим платнима красили су бројне галерије и музеје широм света. Ликови су били стварни и имагинарни и садржали сву митску прошлост места на коме је стварао. Било је то место, још једна степеница историјског времеплова Ђердапа. Био је то атеље смештен у простору некадашње Балон станице у Ђердапској клисури, на самом улазу у Казан – најужи и надубљи део Дунава, где моћна река сабија се до своје непрепознатљивости. Балон станица била је сигнално место за пролазак бродова, који због веома уског пловног пута у том делу нису могли да се мимоилазе, тако да је пловидба била најзменична.Да је пловидба слободна показивао је велики бели балон, направљен од коже, подигнут на јарбол.

Бродови сада пролазе без заустављања и и без погледа на балон. Река је постала знатно пловнија након изградње Хидроцентрале Ђердап. Посматрао је бродове и размишљао о њима и о времену кроз које су се кретали. Чуо је у себи и прачакање великих риба као и хук водених дивова, огромних моруна и сомова који су стотинама година лежали на дну реке и о којима су се испредале приче. Како све то ставити у једно дело, питао се. И почео је Раша Тркуља, да зида беле блокове као што је прачовек зидао своју кућу. Зидао их је на обали реке у кањону један по један и један на један као једну велику коцку. Сваки блок представљао је време и догађај. Пролазницима је то личило на кућу без прозора и врата. Личило им је на кућу без људи, на кућу у којој станују богови. Када је огромна коцка била готова.Узео је чекић и њиме почео да клеше праволинијске ивице. Посао је био спор и дуготрајан, као да је скидао тајну са свих временских догађаја овог простора. Све више су се назирале глатке линије лоптастог облика, савршенство круга као циклуса свега постојећег као и облик јајета као прапочетак настајања света. Нашао се тамо где је и требао бити. На месту настанка и судара цивилизације. Космичко јаје опет је било ту.

Аутор: Братимир Петровић