1.

Те ноћи су се, мимо свих уобичајених навика планинског села, oтац и његови пријатељи окупили  за столом испод старе крушке. Била је нека летња врела ноћ што је дошла после дугих и спарних јулских дана, те су се разгаламили решивши да ракију испију до краја. Иначе је село тонуло у неку самртну тишину већ у рани сумрак и у њој остајало све док Миливоје, стари боем и страствени љубитељ пива, не би зором кренуо уз Раздоље, зими непремостиви и непроходни сеоски теснац са узбрдицом као на највишим планинама  изложен ветровима са свих страна, суров али и примамљив за оне снажне духом и задојене планинском снагом. За Миливоја, који је читав свој век провео у селу Р. које се својом северном страном простирало ка Копаонику, снажна ветрометина је значила колико и дашак поветарца. Чуо сам тог јутра – Mиливоје је прошле ноћи дуго ишао уз Раздоље, пијан наравно, али неизмерно распеван. Знало се већ – када ноћу уз Раздоље пева Очи једне жене онда је ноћ провео у јединој кафани варошице Р, опкољене са свих страна копаоничким громадним висовима. Није било тешко погодити – Миливоје је опет наздрављао целе ноћи кафанској певачици и венуо за њом.

У собичку чика Петра тога лета ретко се назирала њена силуета. Дошла је некако  нова, опрљена сунцем (јуче ујутру сам са бочног прозора гостинске собе кривећи врат видео њене преплануле листове док је са бабом заливала цвеће) и доста измењена. Ни девојчица ни жена, ни љубазна ни хладна, било је јасно по начину на који је задизала себи косу пред огледалом да је неко ново биће, савршено у својој лакоћи кретања, сасвим навикло на град и стопљено с њим. Још би ређе излазила напоље. Покушавао  сам тих дана да оживим у својој глави лик девојчице која се са нама, сеоским обешењацима и кабадахијама, сваког јула за време летњег распуста верала по стрмим брдима и провокативно и поносно стајала равноправно са нама испред провалије препуне маховине, шипражја и багрема. Сећам се, верно и са неком чудном сетом (јер сећања из детињства су махом таква, чак и када их везујемо за неки радостан тренутак) како се тада пркосно и нагло окренула ка нама, као да оверава своју победу и у сваком од нас чита без грешке страх од ког смо (касније су ми то признали и Станко и Лазар) дрхтали као прут.

– Шта је, момци? Нећете ваљда једној градској цури допустити да вас престигне? – рекла је и

већ десном ногом смело закорачила у стрмину што се указивала пред нама. Јесмо се из те авантуре вратили изгребани и ми и она, но чинило се да је тај пут од врха до дна кроз јаругу мога села, забачену и увек спомињану у претњама мајки као нешто од чега те прође лака језа од ножних прстију до главе, она прошла као каква дивљакуша, увежбана у том подухвату. Изгледало је да је сваки корак одавно већ одмерила пажљиво, знала га до у танчине и небројено пута прошла њиме.

Често смо тога лета остајали без даха трчећи пропланком од Станкове до моје куће заједно са њом и питали се одакле јој кондиција боља него нама, сеоским мангупима и лакрдијашима, навикнутим на свакодневну шестокилометарску трасу коју смо прелазили од куће до школе не осетивши је. Она је тада за нас могла бити пре рашчупана латино амазонка него градски девојчурак. Увек сам, и поред њене савршене, готово мушке способности прилагођавања и сналажења, имао потребу да је заштитим. Од чега, питао сам се тада, као што се питам и сада. Голог крша и камења на којем је могла повредити наги нежни глежањ који је нарочито био подесан за моје око, или од напаљених пубертетлија, Станка и Лазара, који никада нису признали, али су поуздано били заљубљени до ушију у њу. Знао сам то по дискретним, но моме оку ипак видљивим, похотним погледима упереним ка њеним бедрима. Уместо да ја њу заштитим, њена нежна оба длана, мекана као руке двогодишњег детета (што је било у супротности са њеним темпераментом и снагом), спустила су се на предео моје десне слепоочнице када ме је Лазарев фантастично прецизан ударац звекнуо право посред чела од чега сам се затетурао и ударио о прашњави макадамски пут на ком смо редовно вечерима играли фудбал. Од свега памтим њене две руке и два крупна ока упрта испитивачки у мене: „Не брини, сад ће то да прође“. Тога лета постали смо нераздвојни. Све баријере из детињих дана нестале су за трен ока пред њеним врцавим ходом и сигурним, по интезитету готово мушким кораком.

Сунце се тога лета није нимало шалило, спржило је и оно мало траве што је имало кршевито село Р. Требало је пожњети што пре пшеницу и чика Петар је позвао мог оца на договор, јутарње мезе и, наравно, ракију. Буђење ми је тешко падало, те су се тога јутра сви добрано изненадили видевши ме будног. Знао сам, ако је не видим данас, нећу је видети до наредног лета. Сутра долазе по њу, а она се није дала видети  ниједном овог распуста. Сутра ће је одвести за Београд. Требало је тој магистрали испуњеној стравичним кривинама пустити да је одведе и овог пута.

Био је то град који сам убедљиво највише мрзео тих дана. Мрско ми је било када смо на часу географије те јесени почели са обрадом Југославије – час није могао да прође, а да се не спомене главни град. Изгледало је као да ме професор намерно прозива сваки пут када је требало утврдити градиво о броју становника главног града, његовој клими и географском и историјском значају. Сваки пут средом пред час географије добијао сам грчеве у стомаку које нисам могао да контролишем. Било је као да сам се најео свега и свачега. Ускомешан желудац мајка је покушавала да регулише провереним рецептом од јабуковог сирћета и меда и уздисала дубоко и мучно видевши да је враг однео шалу: „Нећеш ми ти више играт’ тај фудбал кад му време није. Вечито ми знојав долазиш кући, мокре мајице и после ти ђаво крив што те стомак мучи“, викала је моја мајка вртећи нервозно главом. Моје редовне стомачне тегобе престале су напокон онда када се градиво о главном граду завршило, а ми прешли на изучавање далеке Азије (нисам тада могао знати да ће ми стомак много година касније задавати много муке). Сувишно је рећи да географију никада нисам волео. А свет и његове лепоте највише сам замрзео после неколико година када је она почела да га истражује и да путује.

Ролетне у соби чика Петра биле су спуштене до пола. Можда је и будна, помислио сам.

„А где је Тамара?” – прозборио сам чим сам ушао, не рекавши ни добро јутро  видевши да је нема за столом старе дневне собе на којем ме је чекала бела кафа. Беле кафе са Тамаром свих ових година представљале су за мене свечани тренутак. Обавезно бих се дотерао, као да се спремам за сеоски вашар, јер та бела кафа била је нарочита сваки пут када би је спремила бака Вера. Увек сам се врпољио на столици када бих пио белу кафу своје баке и редовно би ми у шољици остајало пола непопијеног млека. Ништа није помагало, па ни рецепт који сам једног јутра са усхићењем донео својој баки рекавши јој строго и пословично:

 „Хоћу белу кафу по бака Верином рецепту!“

Није се наљутила, напротив. Моја бака Мила, која је дуго чекала на унука, тј. на мене  и која ме је обасула свом могућом и немогућом љубављу каквом се обасипају сви дуго чекани унуци када сам напокон дошао на свет, само ме је благо помиловала по глави и радосно објавила:

„Ујутру правимо, пиле моје!“ И правила је, сваког наредног јутра, но укус је одударао од слатке бака Верине беле кафе. Из исте онолике љубави према баки Мили какву је она гајила према мени, никада нисам могао до краја да јој признам да њеној белој кафи ипак нешто фали. У ствари, бела кафа моје баке бивала је приближно истог укуса оној бака Вериној увек када би на њу и на прженице дотрчала Тамара. Пре тога би, углавном ненадано, лако се попевши уз падину што се налазила испод наше куће, покуцала на прозор, суптилно и само два пута, и то је увек био наш знак да стиже. Тада ми је бела кафа била укуснија него корнет сладоледа од три кугле на Земунском кеју.

Тога јутра док су чика Петар и мој отац уговарали жетву, белу кафу бака Верину пио сам сам.

„Тамара спава, сине. Замисли ти то дете! Ноћас ти ја одо да попијем чашу воде, кад она ти будна још. Чита оне њене књижурине и дању и ноћу.“

Тога касног поподнева када је сунце још било у приличној снази, са тракторске приколице, видео сам Тамару први и последњи пут тога лета. У полулежећем ставу баштенске столице на расклапање у доњем делу дворишта  видела се јасно како упија зраке сунца, затворених очију и благо погнуте главе у десну страну. Од догађаја тога лета упамтио сам, живо и потпуно, тренутак у ком сам запливао у језеру коначно одлучивши да се решим дна и пливам као сви прави пливачи (јавила се тада она злокобна линија што је силовито попут мача затитрала и жалобитно протутњала посред мојих груди делећи јасно овај свет, стабилан и чврст што се простирао све до тада пред мојим ногама од оног у који је требало упловити, без обриса и граница, невиђен, туђ и  незнан,  но привлачан као полен за пчелу). Памтим, дакле, живо и сасвим добро моје прво купање са осећајем да лебдим у безваздушном простору, победнички гол на финалној утакмици моравске лиге против Слоге који сам постигао два минута пре него што је судија означио крај утакмице и Тамару  на столици на расклапање окупану сунцем. У начину на који је извила врат видело се да то није више девојчица с којом сам јурио врлетима села Р и тражио гнезда са ретким јајима птица.

Тамара је сутрадан у црном џипу свога оца отишла не рекавши ми Збогом. Она, додуше, тога лета није рекла ни Здраво и, гледајући гломазни ауто њеног оца како одмиче низ стари сеоски пут, знао сам да ће се растојање између наших виђења мерити годинама. Тамаре је нестало из мог дечачког живота тога лета, као што нестаје последњи титрај светлости за копаоничким висовима сваког дана. Још дуго сам сањао младеж на спољашњој страни њене десне бутине који сам видео када смо се купали пре три године у плићаку језера, а онда сам једног јутра дрвену, ручно прављену пушку одложио на таван старе куће и последњи пут сам попио бака Милину белу кафу. Тада сам знао да је са мојим детињством уснуло и последње сећање на Тамарин врцави ход и наше последње детиње лето.

2.

Јесен је била необично топла и михољско лето није заобишло ни башту хотела Москва. Покоји непотпуно жути лист забасао је међу столове и столице ношен београдском кошавом која је најављивала промену времена. Изгледа да овог  пута метеоролози знају шта причају. По свему судећи, било ми је јасно –  последњи је дан михољског лета. Октобар се није шалио, а исто то сам могао да кажем и за мог шефа. Озбиљан је свакако и непријатан веома често. Решио сам зато да пре Балканске руте, те загушљиве рупе од кафића са комбинацијом свих могућих боја као на вашару и клизавим подијумом за игру којим ми се није милило да прођем, предах од тешког разговора (а знало се поуздано да ће бити тежак сваки пут када долазе Кинези) нађем у финој тишини баште хотела Москва. Тамо у углу на самом њеном крају, где једва допире градска врева, Риле је знао да ми остави сто сваког петка поподне, помало увучен и издвојен од осталих. Успутна кафа окрепила би ме и учинила да се регенеришем од недеља које су, све чешће, биле напорне и фрустрирајуће. Тога петка Кинези су, судећи по учесталом вишенедељном нервозном ходу мога шефа Славена, доносили нимало лепе вести о наставку сарадње са нашом фирмом. Није ме се нарочито тицало нити ме је дотицало питање наставка сарадње колико сам прижељкивао да се Славен напокон смири. Прижељкивао сам то баш као што у лошем браку муж прећуткује шта му смета код жене зарад мира у кући. А мени је тих дана мир у кући био преко потребан – изашао сам, сада већ подаље, из своје зоне сигурности, у којој сам једино знао да егзистирам. Нисам знао шта бих мимо те прашњаве канцеларије коју сам презирао из дна душе, нити сам своју рутину нарушавао било чиме што није била краћа шетња поред реке. Лела је долазила сваке суботе, углавном сачекавши да је позовем, не питавши ме никада зашто увек седим на двоседу и гледам, као какав старац уморан од година уснулог вишедеценијског учмалог брачног живота, дневнополитички програм док она увија прамен своје косе и  нервозно грицка доњу усну. Старац сасвим сигурно нисам био, а брак је од мене километрима био далеко. Није ми се журило и да Жика, мој ћутљиви отац није проговорио својим преким погледом испод ока сваки пут кад бисмо, ретко, углавном једном у два месеца, сви заједно сели да ручамо у селу, не бих се ни сетио да су ми вршњаци већ увелико очеви, а њихове ћерке ђаци петаци. Мајка би била нешто речитија, но блага и опрезна: „Знаш, она мала Живкова дошла пре неки дан.. па то ти је дете жива ватра, место је не држи… Расте дете ко из воде. Као да је јуче Живко добио, а она већ седма година, у школу ће најесен. По деци човек види како године пролазе. Оно, јесте да је Живко живео за мушко, ал` дете је дете… Шта ће ти живот ако детета немаш…“ – завршавала би моја добра мајка своју епопеју коју сам слушао отприлике онолико пута колико несташан ђак слуша свог учитеља. И слично њему, и ја сам једва приметно климнуо главом у знак одобравања да сам примио к знању ту добро знану беседу и – настављао живот по свом.

Живот ми се кретао устаљеном путањом између Озона и стана, куповине јогурта и Политике у продавници на углу Фрушкогорске и Поп Лукине и неактивног слушања увек истих ликова на ТВ-у. Њихово брбљање остајало би укључено током ноћи, све док пред зору, увек у исто време, не бих осетио комешање црева и иритабилни колон који су ми дијагностиковали још у студентским данима. Слабост мог пробавног система понео сам са собом у зрело доба као  успомену на детињство. Тада сам ТВ искључивао и углавном успевао да одспавам још сат времена колико ми је остајало до буђења. Другим речима, живот ми је био подешен на аутоматски пилот, унапред задат и ван моје контроле. Турбуленција у Озону и Славен, који нам је свима дизао притисак због сломоврата који га је чекао у преговорима око новог уговора, само су ми онемогућили да се држим своје уобичајене шеме. Зато ми је повратак привидног мира и враћање живота у утабану стазу било хитно потребно.

„Само мирно и опрезно – почео би Славен са упутствима која смо сви знали напамет почевши насумично да вади из велике црне торбе гомилу фасцикли и папира – само мирно и не падај на фору. Кинез ти је то, еееј, Кинез. Нема са њим шале као са овим нашим будалама“ – говорио би Славен са необичним жаром који се јављао у његовим очима сваки пут када би говорио о послу. Он је, заправо, о послу једино и знао да прича, и то брзо, нервозно и увек са неком бојазни која је једино њему била невидљива. „Ма, биће он наш, пази шта ти кажем… – окрену се ка мени и дода овај свечани закључак као да уверава себе самог, јер његово згрчено и забринуто лице и енергично и брзо вађење папира говорили су сасвим супротно.

„Биће, биће, Славене” – додадох неуверљиво тек да нешто кажем и климнух главом у знак одобравања.

Кинез је пословично климао главом на опсежне Славенове монологе и жељу да му појасни беспрекорно пословање фирме, а Петар и ја смо се погледали преко стола и знали смо да потмула кинеска ћутња може да значи само дебакл у овим лошим преговорима.

Није много прошло, тек Славен је, згрчивши болно усне, знао да су његови снови били варљиви. Однекуда је допирао хладан ветар и био сам му захвалан – одувао ми је капљице зноја са чела и лагано протутњао кроз памучну трегер мајицу која је, сва мокра, била приљубљена уз моје тело. Помислио сам да би нам свима још таквог ваздуха пријало и, осврнувши се ка улазним вратима са намером да их отворим и испитам ветру порекло (јер дошао је ненадано и ниоткуда), кренуо сам ка улазу. Свежина ме је запахнула. Затворио сам очи на пар секунди и  то је било довољно да препознам дах јесени. Лето је, дакле, одужило своје.

У другом делу Балканске руте на великом подијуму за игру, снажно пригрљени, салсероси су и овог петка играли своју игру. Нисам их никад нарочито волео. Кад год бих хтео до тоалета Руте, морао сам да се пробијам кроз масу ритмично одушевљених младих људи који су се сваког петка окупљали. Стрепео сам да ме нека лаконога не позове мислећи да сам и ја један од њих – није ме фасцинирала помисао да имам две леве ноге и да ћу се поштено обрукати. Који ђаво уопште Славен за своје пословне преговоре бира ову рупу? – питао сам се, уморнији него икада. Од толико локала у граду он баш ову рупчагу изабере – бесно сам пролазио поред маханитих играча, љут на себе и цео свет. У ствари, био сам љубоморан. Ко се то још у овим годинама овако гега с ноге на ногу, како им само успева да направе оне силне покрете, да скачу целе ноћи и тако слободно прилазе једни другима, све да би играли неку своју игру? Требало је имати кондиције за тако нешто и много животне енергије. Па, овде је макар половина средовечних људи! Шта средовечних – ево управо испред мене једног крепког и окретног шездесетогодишњака! Њихово је занимање забава, а шта је моје занимање? Желео сам да сам било где, само не овде, у тој загушљивој просторији, са Славеном и Петром који ме подсећају на сав бесмисао посла којим се бавим. Још мање сам желео да будем поред свих тих насмејаних људи који су се кретали у ритму музике за плес и очигледно нису имали намеру да престану са игром све док онај приклети ди џеј не одлучи да је крај. Ритам Кубе био је свуда уонаоколо и, баш када сам се поздравио са Петром дискретно му рекавши да се побрине да Славен безбедно стигне до стана и да ја морам да идем, одједном ме, док сам облачио јакну, окрзну неки корпулентни ћелави лик са кожном јакном на себи, мишића као у боксера и ароганције која му не мањка. Није било с намером нити је било вредно какве расправе, али те ноћи и перушка да је пала на моје раме, чини ми се да је могла да ме избаци из колосека.

И баш тада, на ивици мог стрпљења, запахну ме свом силином мирис орхидеје и дуго остаде у мојим ноздрвама. За ћелавим, држећи га за руку, ишла је права мршавица са зеленим праменом у дугој коврџавој коси боје кестена. Једноставно обучена, црних хеланки и беж плишане сукње са перлама, и док је ходала, изгледало је да игра. Однекуда ми је био познат тај летећи ход. Док сам размишљао одакле, за тили час, заиграше то двоје људи, крупни ћелави истетовирани клипан и лака мала балерина са зеленим перчином у коси и белетанкама боје наранџе. Подијум се разводнио и као да се зачас ту преда мном претворио у простор намењен само једном плесном пару. Он је дочекао спремно и самоуверено њен игроказ, но не додирујући је још рукама, већ само куком и ногама. У једном врцавом ходу пришла му је спуштајући се у получучањ. Као по наредби, нагло и одсечно, мишићави се окрену одједном свом снагом и  десном руком већ дочека њена пресавијена леђа. Зелени прамичак косе разлете се у свим смеровима.  Указала се тада преда мном као какво привиђење, раскошна у својој лакоћи постојања. Плес је одмицао, перле њене сукње губиле су се у беличастој измаглици загушљиве Руте, кораци су бивали на другој страни подијума час кратки и брзи, час спори и нагли и мени се чинило да је ритам те латиноамеричке арије и бат корака недостижне лаконоге обујмио читав Београд. Тамару нисам видео од њеног сунчања у дворишту чика Петра и томе има девет година. Тамара је требало да буде у Барселони, са својим оцем, успешним економистом. Причао ми је ономад када сам био код мојих чика Петар, додуше нерадо: „Не видех оно моје дете откад уписа те велике школе. Ко да им је мало удаљен тај Београд, сад још треба у ту проклету Шпанију да ми је воде… Е, Драгане, сине мој, кад би у животу бизнис био све…“ Нисам му тада ништа рекао. Попио је наискап чашицу ракије, погладио чело и дуго остао загледан у календар који је висио на старом исхабаном зиду. Устао сам пажљиво, лупнуо га два пута благо по десном рамену и на излазу додао: Ето ме ујутру, чика Перо, поранићемо отац и ја.“

 Откуда Тамара у Балканској рути? Бојажљиво, махнуо сам јој. И на сред Сантанине Corazon Espinado, Тамара је једним загрљајем прекинула своју игру остављајући мишићавог мангупа унезвереног погледа. У исто време прекинула је низ нашег вишегодишњег невиђања. Ћела је остао да гледа у чуду. Чуда се дешавају, ћелави, шта гледаш?! – добацио сам му једним кратким погледом.

Две су слике из Балканске руте остале трајно урезане у мојој уморној глави – једна је слика Славена како наискап пије своју четврту вотку и пуши своју вероватно тридесет и неку цигарету, враћа обе шаке на слепоочнице главе која се савијала надоле као да је у бестежинском стању и два ока која потом гледају некуда у даљину преко препуне бине насмејаних и разиграних мушкараца и жена. Друга је слика зеленог прамена на дугој кестењастој коврџавој коси и балетанке боје наранџе које су бљештале сјајније него сва светла у Балканској рути. Тамара је са свим својим бојама ушла поново у мој живот. Те сам ноћи јавио Лели да путујем у Р. Нисам отпутовао даље од Калемегдана.

                                                                              3.

„Дунав се може најбоље сагледати са Дунава. То сам схватила када сам са Кристијаном била овде, ево баш овде“ – показа руком тамо где се Сава уливала у Дунав чкиљећи на оба ока као да жели погледом да обележи та два или три квадратна метра.

„Уопште не разумем опчињеност Дунавом са Калемегдана. Знаш, потребно је да му опипаш пулс, осетиш ширину, а то се може само кад си на самом Дунаву, зар не?“ – више је констатовала него што ме је питала.

Није се ту шта имало додати. Било би бесмислено противречити јој, помислио сам. Говорила је некако спонтано и књишки фантастично, као да читаш роман, и све и да је рекла да је напољу 40 степени у том хладном октобарском дану, шансе није било да човека не убеди у то.  И кад прича – она плеше, помислио сам.

„Дошла сам са групом на две недеље у Београд. Требало је да наступамо на јесењем салса фестивалу, али Горан је незгодно пао и тако сам остала без плесног партнера. Кристијан није крио своје задовољство. Једва је дочекао да га замени…знаш, помало је љубоморан, али шта да му радим кад је тренер одлучио да је Горан сјајан избор за мене.”

Много је причала о салси и мало, готово нимало о себи. Занимало ме је како су тетка Драгица и чика Драган и да нисам био упоран, сасвим је извесно да ми ни реч не би рекла о њима.  Додуше, на мајку је била очигледно упућена више. Тетка Драгица је живела на Дорћолу, сама.

– Одем понекад до ње, али све сам чешће у изнајмљеном стану на Гардошу – рекла је не скривајући задовољство што је изабрала ту узвишицу надомак Дунава за становање.

Знао сам одавно да је чика Драган у Шпанији и да се у Србији појави тек једном, преко лета, евентуално понекад за новогодишње празнике.

– Драган је био овде пре две године. Ја сам чешће одлазила у Барселону. Наравно, и кад је овде, не виђамо се често. Можда једном или два пута, углавном зато што ми је потребан новац – рекла је одсутно  и то је све што сам о чика Драгану чуо од Тамаре.

Што се мог живота тиче, он је почео да личи на живот из првих дана детињства – било је то савршено магновење, опасан опијат. Одлазак на посао и свакодневица одједном су добили смисао. Омамљујућа химера, ништа више од тога. Није ми представљао нарочити напор да слушам грмљавину аларма сваког јутра нити сам више, вукући ногу пред ногу, одлазио у продавницу. Славенова свакодневна нервирања постала су ми смешна, готово да га нисам ни чуо кад би зајапурен од беса урлао на своје сараднике.  Јадан Славен, мислио сам понекад враћајући се са посла, вероватно му никада нису рекли да га воле. Све сам чешће прелазио Бранков мост. Земун сам за месец дана упознао боље него за дванаест година боравка у Београду. Знао сам где се пије најбоље пиво, одакле је поглед на Дунав најлепши и где риба најбоље гризе. Тамару су сви земунски аласи поздрављали са: „Како иде данас, мала?“

Махнула би им насмејано и нехајно. Лежерно забацивање удица са дока чамаца надомак Лида препланулих Земунаца и широки махнити и ћудљиви Дунав зановетали су сваког дана. У почетку нисам разумео опчињеност Земунаца тим „парчетом раја“. Три веће улице и мноштво мањих које их пресецају и то вам је читав Земун. Тамара се жестоко знала увредити када би јој се дирнуло у град (шта је друго Земун него град у граду, преговора нити компромиса ту није могло бити).

Чика Миле нас је често превозио до Лида и, по некој чудној игри природе, почео сам да обожавам посао само зато да бих после њега свратио до стана да обучем тренерку и поподне проведем са Тамаром на кеју.

Једном ме је, док сам приводио папирологију крају, позвала плачући. Излетео сам раније из прашњаве канцеларије добацивши кратко Петру да је ствар ургентна и да ме, како зна, оправда код Славена.

– Нервира ме. Синоћ смо се пред целом групом посвађали. Тако сам љута на себе зато што сам опет почела да вичем. Само он и Драгица знају да ме изведу тако из такта – направила је паузу зажмуривши и набравши чело. Рука јој је истог тог трена посегнула ка капцима трљајући их, да би се после кратког времена кажипрст и палац зауставили на унутрашњем углу оба ока. Остала је у том положају таман толико да сам добро могао да чујем ритмичну смену њених уздаха и издаха.

– Знаш, на почетку ми уопште није био занимљив. Сметале су ми његове технике које је примењивао у плесу. У исто време, пријала ми је та његова проклета интензивност. Смејала сам се као луда када смо почели да играмо, био је бескрајно забаван са тим својим бацањем по плесном подијуму. Знаш оно, Патрик Свејзи и те форе…стварно је желео да остави утисак где год се појави. Никад нисам подносила млаке играче. Он је имао енергију која ми је пријала и која је одговарала мојој. Брзо сам постала љубоморна. Нисам више могла да поднесем да на плесним журкама игра са другима на исти начин као што игра са мном.

Опет пауза. Нисам је прекидао, али сам видео да јој је требало времена да настави даље.

– Знаш, њему прилазе све те жене, младе и старе, а он, наравно, ниједну не одбија. Док је играо са том Маријом, ја сам изашла и тако јако залупила вратима.

Која лудача!  – то је процедила она њена другарица која већ недељама долази на плесне вечери. Онда је излетео и почео да виче како сам претерала овог пута, како је девојци било непријатно, како сам размажено дериште и друге глупости. Јавио ми се тек јутрос. Не могу више да поднесем то ишчекивање његовог позива..

У среду поподне имали смо посла преко главе. Буљио сам у екран те проклетиње од рачунара и јасно сам осећао пецкање у очима. Не гину ми наочаре, помислио сам. Телефон је звонио дуго док нисам успео да се догегам до њега.

– Хтела сам да се поздравимо. Можеш ли доћи до Венеције вечерас око осам? – и пре него што сам ишта успео да кажем, зачуо сам клопарање и онај заглушујући отегнути звук спуштене слушалице.

– Не могу вечито овако да возим бајс, пловим Дунавом и храним лабудове. Било би излишно тражити више од живота. Захвална сам му на овој топлој јесени и… на теби.

Нисам јој одговорио, иако су речи навирале, али нису могле ван мене. Није ни било потребе. Тамара је знала све моје неизречене речи.

– Драган ми је купио карту. Сутра имам лет. Отићи ћу. Немој да те то брине – додала је одсутно пратећи мутни облак над Дунавом.

4.

Када је Тамара отишла, почео сам да разумем шта значи волети Земунски кеј. Моје шетње постајале су све дуже. Јавила се једном разгледницом на којој је била слика лептира у једном углу и Ла Рамбле на другом њеном крају.

Офарбала сам се. У црвено. Знаш оно, боја ватре. Овде се салса воли, а фламенко обожава. Салса треба да одмори. Идем два пута недељно на часове фламенка. Ла Рамбла је пуна живота у свако доба дана. Оно што нема јесте дух Земуна. Т.

На Летњем фламенко фестивалу Тамара и Августин освојили су друго место.  Није се обесхрабрила, каже, што су јој нагласили да је за озбиљно бављење овим плесом потребно достићи емотивну зрелост и имати доста година. Она је, додала је, спремна напорно да тренира и сачека своју зрелост. Писала је како не зна шта је уопште и видела на том Кристијану када је Августин, члан фламенко ансамбла, потпуна супротност. На слици коју ми је заједно са писмом послала у коверти  изгледао је као матадор, преплануо и дуге црне таласасте косе.

Помало ме оптерећује. Жели да зна кад сам устала и попила прву јутарњу кафу. Није ли то превише? Могла бих га лако оставити, али пажња којом ме обасипа понекад ми и прија.

У писму је још стајало да је спокојна и срећна, да само понекад виђа Драгана иако он жели да проводе више времена заједно сада када су напокон у истом граду, да је почела сама да зарађује пишући рекламе за један барселонски путописни сајт и да јој недостају наши разговори поред Дунава.

Оставио сам писмо у последњу фиоку радног стола и нисам јој одговарао недељама. Рутина ме узела под своје, тачније, допустио сам јој то, а живот на врелом београдском асфалту вратио се у свој уобичајени ритам. Жега је тог лета решила да спржи све што јој се нашло на путу.

Проклета афричка врелина! – изговарао је отресито Славен у једној од својих бесних епизода. Фирма нам је опстала, Кинезе је заменила поворка строго пословичних Француза у испегланим црним оделима и чинило се да му је кренуло. Но  и поред тога, јадни Славен није проналазио свој мир. Хуктао је унаоколо свакодневно изналазећи увек исте разлоге. На последњем прегледу мој гастроентеролог ми је  рекао да су ствари под контролом, али мој иритабилни колон (познатији у народу као нервозна црева) дивљао је као никад. Лела је предложила да пређе код  мене, припрема ми ражани хлеб и води рачуна о мојој исхрани. Било ми је свеједно. Нисам имао ништа против Леле. Била је ненаметљива и врло пријатна. Моје комшије су је обожавале.

Комшо, ајде баните на палачинке сутра! Зорана рече да мора да се одужи – Лела је направила сјајне чупавце пре неко вече. А ми можемо да бацимо и једну партију шаха!

Банућу, комшија, али ја ти те палачинке јести нећу, мада бих радо – помислио сам вукући се уз степенице, додајући: Видећу са Лелом, али у принципу смо слободни сутра вече.

Ова америчка пиздарија, добри мој комшо, траје ли траје! Неће на добро изаћи, пази шта ти кажем – причао је Зоки док је јео палачинке забринуто климајући главом. Таман се решисмо санкција, ето ти нове невоље.

У Србији се 1998. кувало увелико. У ваздуху се осећала напетост. Нико заиста није веровао да је бомбардовање могуће упркос најавама. Тамара се јавила након седам месеци пославши ми своју фотографију из Парка Гуељ, тог архитектонског чуда над чудима. Грлила је шареног змаја и стидљиво се насмејала. Овога пута са наранџастом бојом косе.

Доста добро напредујем са писањем за сајт, срећна сам што ми остаје прилично времена за плес. Овде се понекад окупимо и на салса журкама, али дух фламенка превазилази све што сам до сада о плесу знала. Драган је разговарао са неким добро позиционираним људима. Не шушка се у Србији без разлога. Буди спреман и реци то свима које знаш. Драган  ми не да да дођем иако бих много волела да те видим. Недостаје ми начин на који ме слушаш. Т.

Зима је била на измаку. Негде почетком марта Петар је донео гомилу дневних новина и бацио ми их под нос. Погледали смо се упитно пре него што сам насумично извукао први лист и погледао наслове. У Данасу један наслов  се издвајао – ДАН ОДЛУКЕ, СТИГАО И НАТО. Уследили су мучни редови о томе како Гардијан и Индипендент виде ситуацију у Србији. Све те редове више сам прелетео тражећи неки конкретни и недвосмислени доказ о ономе што је титрало у ваздуху спуштајући се све ниже и гушећи нас невидљиво.  Тај невидљиви а свеприсутни непријатељ био је опаснији него све видљиве пошасти новог миленијума који је био на помолу. Рупе на путу, сумаглица која се спуштала сваке вечери у доње делове града, зловољна лица старица на Зеленом венцу које носе котарице из којих вире перушке лука, стогодишњи вагони у Сава мали зарасли у папрати и шипражју у које више не улазе ни бескућници, све је то бивало прозрачно и бисерно у односу на оно наказно створење што се сасвим слободно креће градом и које вреба иза сваког ћошка.

У смирај 31. марта када смо већ почели да  се привикавамо на небо које светлуца као под ватрометом и када ми је грмљавина постала милозвучна, наш поштар Марко звани Лабуд срео ме је када сам пошао по хлеб у паузи између сирена.

Сврати у повратку до мене, имаш једно писмо – рече Лабуд и одмагли гледајући око себе унезверено.

Надам се да си на сигурном. Можда би било најбоље да одеш у Р. ако већ то ниси урадио. Овде кажу да… ма, боље да не знаш шта кажу. Драган је огорчен на белосветску медијску пропаганду. У сваком случају, Београд је на удару. Драгици смо купили авионску карту за Барселону још у јануару и замисли шта нам је рекла на то –  да јој не пада на памет да мрда са Дорћола. Тврдоглава једна жена! Ако успеш, обиђи је и пиши ми како је, молим те. Када сам прошли пут прочитала твоје писмо, час фламенка ми је протекао као вожња балоном изнад Kaпадокије. Волим твоја писма и жељно их ишчекујем. Ех, да, замало да заборавим – Августин и ја смо се верили. Т.

Тога првоаприлског јутра док сам у куту радне собе читао Тамарине последње редове, Лела се вртела по кухињи, а онда је нагло оставила  тигањ на врелој рингли и отрчала да појача ТВ.  Из дневне собе допирало је њено отегнуто и промукло: Опет..помешано са упорним цврчањем уља на плотни, а одмах затим са ТВ-а дикцијски савршено и потпуно јасно: Око пет сати ујутро у Новом Саду бомбардован је Петроварадински мост који повезује Нови Сад и Петроварадин. Мост је потпуно срушен и само његов врх је остао да вири из Дунава…

Кроз одшкринути прозор у мојој радној соби допирао је дашак свежег ваздуха. У тој игри ветра  и звука који завија било је неке пријатне милине која је протутњала кроз моје вене. Затворио сам очи и пустио да ми наредни корак одреди титрај пролећног поветарца који је долазио са Дунава.

Ауторка: Милена Станојевић