Архиве категорија: Јелена Стајић

РАЗРЕШЕЊЕ СПОРА

Разрешење спора

Долазиш у смрадном телу од ракије,
Гњечиш њене успаване слабине,
То само промет удова и коже,
Јер теби се тако мора и може.
Твој дах на њеном образу јеца,
Ал’ не приговара она,
Ти изопачена хрпо демона.
Ходником застају малени кораци,
Спавај злато, то буци су нечасни.
И није то дом, ово што се сабрало,
Ни слога.
Већ пацовско легло курвања Ти,
И Ми убога.
Крснога кума у запећак стављаш,
Славско прочеље незнаном остављаш.
Ал’ навикнуше се кости на ово бреме,
Уши на бодљикавост речи од тебе.
Утрнули сви образи и сва уда,
Наше је срце од твог укора,
Замрла груда.
Сад мази ил’ туци,
Од воље ти било,
С именом и имовином,
Куд год ти мило.
У теби занавека,
Бијат ће једина вера,
Да је кревет,
Разрешење сваког спора,
Оног у теби сама,
И кад крај тебе,
Будна спава мама.

***

Наставите са читањем РАЗРЕШЕЊЕ СПОРА

ЈЕЛЕНА СТАЈИЋ: ВОЛЕТИ ОНО ШТО ИМАШ

ЛАЖЉИВА ПЕСМА

Птицо висока, сестрице облаку по висини,
какве ли сам путање извојевала,
какве ли сам скице шарала,
по постељици, мајци у утроби?
Какве свраке и непоменице,
кад ми под ноктима, јоште траг њене крви.
Повраћам цемент и глину жваћем,
заливам јодом и није ми доста,
на телефон разговарам са ђавлом,
и грумен олова носим уместо срца. Наставите са читањем ЈЕЛЕНА СТАЈИЋ: ВОЛЕТИ ОНО ШТО ИМАШ