Архиве категорија: Горица Радмиловић

ЗЛОУПОТРЕБА СЛАБОСТИ

Чињеница је да данас, уколико желимо да погледамо неки филм, прво што ћемо урадити јесте да посетимо познате интернет сајтове попут IMDB-a и Rotten Tomatoes-a. Наравно, водимо се и препоруком пријатеља, али ипак, ако желимо одређени жанр, управо на овим „местима“ завршимо. И шта се онда дешава? Нађемо филм, видимо оцену испод 7 и аутоматски искључимо. Мање-више, сви то радимо и грешимо. И то је злоупотреба наше слабости (да се поиграм са насловом), јер као да сами од себе стварамо инвалиде и дозвољавамо да други мисле за нас. После овог ниско оцењеног филма (IMDB: 5.8, Rotten Tomatoes: 87), можда и научимо бар иоле мислити својом главом. Наставите са читањем ЗЛОУПОТРЕБА СЛАБОСТИ

САМО СТРАХА ТРЕБА ДА СЕ БОЈИМО

Дошли смо и до последњег дана 24. позоришног маратона у Сомбору под називом „Мед и млеко“. Крај маратона јесте и крај 2015/2016. позоришне сезоне. Наставите са читањем САМО СТРАХА ТРЕБА ДА СЕ БОЈИМО

ЈЕДНО СВЕТЛО И ОД ТАМНИХ СЕНКИ ЈАЧE

,,Има људи чији је живот тако добро испуњен да нас ни својом смрћу не могу обесхрабрити.“

Иво Андрић

Нажалост, трећи дан позоришног маратона у Сомбору нисмо почели великим говором, већ минутом ћутања – 15.6.2016. на сцени Установе културе „Вук Караџић“ у 55. години живота преминуо је великан нашег глумишта Милорад Мандић Манда. Поменути цитат Иве Андрића нека нас подсети на величину једне уметности која нас својим учињеним делом никад неће напустити. Мандо, почивај у миру. Наставите са читањем ЈЕДНО СВЕТЛО И ОД ТАМНИХ СЕНКИ ЈАЧE

МИ ПЛИВАМО ПРОТИВ СТРУЈЕ

Поштована публико, пазите, МОЛЕ ВАС да искључите мобилне телефоне. Хвала.

Него, 15.6.2016. било је овако: Други дан позоришног маратона отворен је доделом награде ,,Никола  Пеца Петровић“ која се сваке друге године додељује најбољем управнику позоришта на територији Србије. Наставите са читањем МИ ПЛИВАМО ПРОТИВ СТРУЈЕ

ЦУРИ ЛИ ВАМ КРВ И ЗНОЈ… ОВАЈ, МЕД И МЛЕКО?

Врева, узбуђење, еуфоричност људи, гужва, срећа… Не, не бисте веровали, али није реч о опису почетка концерта неке од многобројних „актуелних естрадних звезда“ данашњице. 14.6.2016. у Сомбору је почео 24. по реду Позоришни маратон, а Сомборци с поносом могу да се крећу кроз свој град, јер ретке су, нажалост, културне манифестације које управо описану ситуацију изазивају. Наставите са читањем ЦУРИ ЛИ ВАМ КРВ И ЗНОЈ… ОВАЈ, МЕД И МЛЕКО?

СНОВИМА

Ту сам способна,
Све могу.
Могу да променим правац ветра,
Да ми коса увек изгледа добро.
Правих се речи увек на време сетим
И то поготово на француском
На латинском пишем графите
Разговарам са кућним љубимцима
Милујем зграде и мостове
Уоквирим места где пољупци сијају
Микеланђеловог Давида молим да сиђе
И подели са мном сладолед на пољима Тоскане.
Ван Гог нас увече чека и каже:
Време је да се послуша небо пуно звезда.
Јутро никад не долази
Јер никад није ни прошло
Поздрављам се са једном епохом
Време је да се дише под водом
Негде далеко, на шпанском медитерану
По плажама се плеше танго, додирима се разговара.
После, наравно, било је и кровова Прага
Свих шесто и нешто ми смо обојали.
Дивили се, пили пиво на обали Влтаве,
Она нам прича неке своје снове.
Све је то био сан.
Или можда не.
Све се то може у нашем свету,
Све док се не туче душа.
И Хитлер је једном био сликар.

Aуторка: Горица Радмиловић

УБИЈМО ПРЕЈАКОМ РЕЧЈУ

22. 03. 2016. године премијерно је на великој сцени Народног позоришта Сомбор одржана представа „Гоголанд“ редитеља Андраша Урбана, по мотивима мађарског писца Јаноша Херцега. И ова реченица би била сасвим довољна да одете и присуствујете наведеном Делу. Дело, великим словом.
Андраш Урбан, још једном, показује колико је потребно бити свестан човек данашњег друштва и шта политичка манипулација тежи да учини. Народно позориште Сомбор одувек има добар глас, глас који не ћути. Наставите са читањем УБИЈМО ПРЕЈАКОМ РЕЧЈУ

ОДЛАЗЕЋИ ПОВРАТАК

 Ти увек одлазиш не окрећући се
 И имаш корак који пратим
 Усудим се тако некад
 На потиљак ти себе спустити
 Нежно, маштом, кроз дугу ноћ
 Друго је кад си крај мене
 Па тако станеш, као да је за заувек
 Сваки нам је поглед плес
 Очи су нам голе
 Душе
 А тело нам трне од присуства
 Руке су нам ноћне луталице
 Уморне и жељне 
 Да заувек утихну на белим кожама.
 Ми не умемо да заборавимо тренутак
 И у међусобном одсуству га славимо
 Кад долазиш, увек си од туђег осмеха
 Где храброст и самоћа настају.
 И умеш ти то дуго тако
 Све до једном
 Све до мене
 Онда смо на крају испочетка
 Одлази ми још дуго
 Ја ћу ти у кораку спавати
 Отиђи
 Молим те
 Јер враћањем те имам заувек.

Ауторка: Горица Радмиловић