Избор из поезије Максима Богдановича (Венац, Превела са белоруског Дајана Лазаревић, КИЗ Центар, Београд 2017)

ЧУЈЕШ ХУК?

 
Чујеш хук? – То Шумњак тужни, суморни
Почиње тихо песму ову.
Под рукама његовим, бол разорни.
Попут хиљаде чврстих струна орних,
Борова стабла танка зову.
И треба ли рећи зашто је утихла река,
Зашто шуштања класја поља не носе,
Шта шапућу гласови ветрића мека,
Шта сјаји и дрхти на лишћу врбака:
Капи суза, или хладне росе?
1910.

ЈЕЗЕРО
 
Беше некад овде стари бор,
Иживео је Шумњак у бору том.
Посекли бор –
Шумњак погинуо.
И ево његовог трага од трена тог:
Своје огледало је напустио.
Зар је у други свет прозор
Лежати, спокојно, а оно,
Нека живот тече сам собом.
И све што је погинуло давно,
Лежи равно у глибу мутном.

ЗМИЈСКИ ЦАР
 
На небу је мрачном – плес
Звездама плавичастим,
На мрачном небу сија месец
Српом злаћаним…
Изашли смо већ из тесних
Јазбина подземних,
На зимски се топли југ
Истежемо и пужемо.

У пољу и шуми, свуда нам се
Протежу путићи.
Плен пратимо преко шуме,
А први сам – ја.
Сијају се на мојој круни
Злаћани рогићи.
Тамним бљеском разлива се
Сва кожа моја.

Не треба нам ни од чега
Бранити се ноћу, –
А човека ли сретнемо,
Распремити га хоћу:
Злаћани рогић њему
Са круне уронићу.
И кроз бело платно
Даље пузаћу.

КРАЈ ГРМЕЋЕГ ОБЛАКА

Крај грмећег облака – на небу јасан, лак се ствара,
Плива брзо и тако, оба црвене од тог жара.
Они се удружују у један облак моћан,
Али надлеће ветар и далеко носи их, нечујан.

Један се, као сузама, над земљом кишицом пролио,
Јаким ударом грома, други се у одговор јавио.
И облака несрећна два ту погинуше страсно,
Чујући како над смрћу им ветар вије радосно.

ПОЗДРАВ ТЕБИ

Поздрав теби, животе у слободи!
Над главом – свод од храстова,
Видим небо, планине, поље које води
Кроз мрежу од листова.

Под дроњцима сенки на ливадама,
Злато сакривено лежи.
Испод подеротина слојевима
Сјајем се бележи.

А ноћу лепезу своју зацрвени
Па по небу сунце развине.
И ветар му разбарушени
Полетеће у висине.

А када убледи зора
И вода се створи тамном
Засијају игле од сребра
Звезданом заједницом.

Иисто милим чини се мек
Зрак јарки и сенка настајући,
Тај дан, који се рађа тек,
И дан нестајући.

Превела са белоруског Дајана Лазаревић