Царске игре Жикице Димитријевића

Наративна структура и јунаци прича – ,,Царске игре“ Жикице Димитријевића

Царске игре као назив књиге прича Жикице Димитријевића уводи нас у један прозни свет без маште и илузија о животу, катарзично делује сваком причом понаособ и доводи до закључка да су све приче заједно заправо једна велика игра цара од пера, аутора који се својим оком пажљиво спушта на одређене појединости живота истргнуте из његовог широког видокруга.

Рецензент ове књиге (Миодраг Стошић) тачно је дефинисао приче као сатиричне, међутим, ова сатира није класично домановићевског типа, није уско оријентисана само на један предмет или појаву, нити је горка и непомирљива са оним о чему говори. Као да је свака прича једна од игара којима се живот поиграва са човеком, а он је цар свога живота, али често смешан и неснађен у околностима које му се намећу.

Ипак, овај цар успева да победи себе и свет око себе уметношћу, бриткошћу и инвентивношу језика, као и способношћу да све то превлада универзалним порукама које се спонтано намећу из сваке приче.

Сатирична слика света која се открива у књизи „Царке игре“ има широк дијапазон нијанси – од оштре критичарске која је усмерена ка власти, политичарима, бирократији, привидном прогресу данашњице (Изложба паса, Царске игре, Комарци, Име ми је Милутин, Упс, Станимире!, Инспектор Кладиша, Угриз са погрешне стране) до благе иронично-духовите, која изазива чисто народски смех и подсмех намењен свакоме ко је опседнут својим положајем, квалитетима и хобијем (Моца Риболовац, Инспектор Кладиша). У осталим причама отварају се путеви који воде до циља, а који су увек дискутабилни, често ризични (Будућност је у послу, Ветар са Босфора, Фејсбук бајка, Већи од сенке). Напослетку, аутор нас није оставио без пријатељства и љубави, који овде попримају специфичну ноту двојства и неизвесности, као уосталом и у животу (Сувишан дриблинг, Љубав кроз слабо затегнуте ролетне). Прича Новчаник из Падове се издваја по својој комплексности значења, где поента о људскости и важности да се човек у животу радује малим стварима, превладава све претходно речено. И на крају књиге, још једна медитација о људима и пролазности (Есеј о цепаници) заокружује пишчеву анализу и самоанализу, критику и самокритику потрошачког душтва у којем појединац сагорева у овом свету и као човек и као уметник. У свакој наведеној инстанци критике и смеха, нема љутње нити презира, али зато има аналитичког објективног, али готово благонаклоног разумевања за све што као такво битише у свету.

Жикица Димитријевић, познати писац поезије за децу, у овој књизи је само потврдио свој таленат за јасно, живо и експресивно изражавање које је једно од водећих квалитета неопходних за писање за децу. Језик ове књиге је стандардни, привидно поједностављен, без великог стилског богатства, али итекако сликовит у својој изражајности и прецизности када су у питању предмети и појединости о којима говори. Заиста, у овим причама различите дужине, које се крећу од цртице до новеле, и пре саме поенте, намеће се изванредно казивање наратора о једном догађају или теми који су у неком тренутку у животу заокупили пишчеву пажњу.

Приликом казивања, важно место заузимају описи спољашњиих појединости који умногоме декларишу предмет о коме се говори, смештајући га у прецизан оквир где се радња одвија, са важним детаљима који су све само не споредни у развоју радње. У том смислу издвајају се две дуже приче Будућност је у послу и Ветар са Босфора, у којима аутор таксативно набраја појединости и на тај начин употпуњује причање игњатовићевским реализмом помереним око 150 година унапред, у ново доба социјалистичке и пост-социјалистичке ере.

Занимљиве чињенице из прве приче – мотор „томос“, пећ на струју „елинд“, усисивач „слобода“ и машина за куцање „авала“, новине „експрес-политика“, „искрин“ црвени телефон, па и сам назив предузећа „Транс-ко“, неминовно упућују на један историјски омеђен тренутак у коме се живело, а који је већ остао за нама, са свим последицама, у чијем наслеђу живимо ми, данас.

Друга прича Ветар са Босфора подсећа да у крви нас, балканаца још увек струји „ветар са Босфора“ са којим се живело и преживљавало деведесетих. У фабули доминирају описи путовања, царине, истанбулских улица, знаменитости, продавница, хотела. Ипак је за ову причу важнија поента која се може исказати оном народном: „Лија, лија, па долија“, а која описује судбину јунака Брајка који је, осим робе из истанбулских продавница, продавао и робу „са асфалта“, те једног дана због тога доспео иза затворских решетака. То је, свакако, горући проблем данашњице, погрешан пут за излазак из сиромаштва и беде којем многи млади, па чак и деца, хрле у сизифовској борби за опстанак.

Све приче, сходно својој дужини, садрже мали број јунака, али типичних, углавном датих у пару, као опоненти, са главним или анти-јунаком као носиоцем описаних догађаја. По својој специфичности издвајају се јунаци који су уједно и наратори приче, а који не припадају људској врсти. То су истоимени јунаци прича Комарци и Новчаник из Падове, заправо метафоре одређених људских типова. Још једна таква прича је Изложба паса , где се у полифонији чује глас народа. Све три приче алегоријски представљају однос човек према другим људима, однос народа према политици и политике према народу.

Комарци по свим својим карактеристикама представљају оне који су на високом положају, сакривени иза функција из удобних фотеља управљају судбином малог човека (,,мали, али представљају велику опасност, хране се крвљу, па их зато људи јуре, убијају, а најгоре је ако се људи уједине и дигну устанак против њих; али и тада има решења-позваће у помоћ ‘рођаке са Нила’“). Наизглед безизлазна ситуација, зачарани круг мрака и осећај немоћи, али из пера овог аутора све звучи као дечја басна којој читалац не може да одоли, а да се не осмехне, и то благо и помирљиво. Као да смо исувише навикли и отупели да бисмо и могли да се наљутимо малим, готово невидљивим комарцима…

Са друге стране, Новчаник из Падове нам прича своју причу како је мирно и неприметно живео са другим далеко скупоценијим одевним предметима све док га два момка нису украла и из Трста однела у Београд где има различитог света – од поменутих лопова, преко шминкера-татиних синова и младих дечака-хулигана, па све до срећних и захвалних људи средњих година, задовољних кад пронађу неку малу драгоценост живота и способних да се радују таквим, малим стварима. Новчаник је главни јунак и наратор, а иза њега је сакривен објективни посматрач, можда глас аутора подигнут против свих узалудних отимања и прокламованих погрешних вредности којима нас обасипају са свих страна, јер све то неминовно води у незадовољство и несрећу човека.

На крају (Изложба паса), ако желиш да живиш пристојним животом, мораш да гласаш за наметнутог вођу, уз ког ћеш имати све, осим слободе. Притом је наглашено, речима једног од паса луталица – човека из народа, да би и свако од њих био исти кад би био на власти- прво да се он наслади, а после ће мислити и на друге…

И у другим причама перспектива је трезвена, посматрач је реалан и његови су ставови недвосмислени. Чак и када аутор уступа јунацима да се сами представе својим речима, логика здравог разума не престаје (Име ми је Милутин, Упс, Станимире!), а намеће се исти закључак који је изговорио Станимир целивајућој икони у цркви: „Ниси ти крива за ово што се дешава“. Ова реченица се може схватити као лајтмотив књиге, јер као таква затупљује оштрицу сатире усмерену против свих неправди, а које у животу долазе највише од неразумних и на различите начине опседнутих и опсесивно-посесивних људи. У том смислу, издвајају се два типа осесивних јунака, опседнутих својим хобијима- риболовом и клађењем (Моца Риболовац, Инспектор Кладиша). Јасно је да страсти превладавају личност и да се све добре особине човека потискују под налетом једне преокупације, те као такви, нису добро друштво ни за кога и треба их се клањати.

Без обзира на јачину критике, неодољив и здрав смех изазива искуство неименованог јунака-наратора и истоименог главног јунака приче Моца Риболовац. Прича је изграђена као мини антидрама и подсећа на Бекетову антидраму „Чекајући Годоа“, где Моца и наратор делују као Владимир и Естрагон, чекајући на улов рибе који се, на крају дугог дана, није ни догодио.

Како свака прича ове књиге садржи поенту у својим редовима, а нарочито на крају, и ја ћу приказ завршити на исти начин – поентирањем – поруком коју нам даје сам цар – како се постаје цар, а која је у исто време и саркастична и духовита, а неодољиво реалистична и свевременска:

– Видиш, синко, ја целог живота избегавам да ме дудинке умажу, и опет сам понегде умазан, али је поента да их прво добро смлатиш и почистиш. Ти си се једини тога досетио. Од тебе ће бити добар цар, још само да научиш да певаш као царић.

Овај живот и јесу „царске игре“ у којима се само прави уметник снађе, а Жикица Димитријевић се, без сумње, одлично снашао у приказивању неких од многобројних. Нека је ово само књига-првенац прича јер се показао као прави ерудита, и читаоци ће свакако желети наставак оваквих игара.

Ауторка: Ана Митић Стошић

Scroll To Top