БЕЛЕШКЕ О СВЕТУ СЕНКИ

Пишући о „утицајима антике и италијанске ренесансе на појаву натприродних бића у дубровачкој ренесансној трагедији“1), Гордана Покрајац подробно је испитала ову појаву код Марина Држића, Савка Гучетића, Миха Бунића, Франа Лукаревића и Доминка Златарића.2) „Будући да се мртви не могу непосредно изводити на сцену, уместо њих долазе њихове сени, духови или привиђења; духови презентују покојнике краљевског рода, с обзиром на то да је заједничка карактеристика њихових неумрлих пандана припадност највишем хијерархијском слоју, како уосталом трагедија и налаже“3). У том контексту сагледан је и дух Хамлетовог оца4), указано је да духови покојника и даље „начелно“ живе и да су „делатни“, а у складу са жанром – јављају се у виду приказа у сновиђењима5). Осим налога жанра, „деловање духова и натприродних сила у ренесансној трагедији употпунило је суморна и песимистичка, али истинита схватања о феномену узвишеног човека и његовој мисији на земљи“6).

Дубровник је „припадао истом културном средишту као и Италија“7), те не чуде слични поетички и методолошки обрасци који се препознају код ових писаца. За разлику од Дубровчана, који ауру својих трагедија боје функционализованим и естетизованим приказима неупокојених душа, западно од Италије, код песника Гонгоре, имамо пример двоструке представе душе у сонету „Натпис за гроб Доминика Грека“. Најпре, важно је, у светлу поређења, истаћи да је Гарсиласо де ла Вега увео италијански једанаестерац у шпанску поезију8), а Гонгорин „прелаз на сонет означио је владавину једанаестерца у Гонгориној поезији“9), с варијацијама на „теме из сонета римских лиричара … сонети са одјецима Петрарке и Бернанда Таса“10). Његова поезија називана је „ученом“, садржи латинизме, грецизме, прожета је „култизмом“.11) Сажима, дакле, својим стваралаштвом како античку, тако и италијанску културу, што је особито важно и за дубровачке писце.

Оно што, међутим, завређује већу пажњу јесте начин на који је Гонгора песнички представио душу умрлог сликара, свог савременика,12) отелотвориши је жанром натписа и сонетном формом.13)

untitled

Натпис је жанр којим се подразумева „текст исписан на предмету од чврстог или меког материјала, најчешће на камену, зиду или дрвету, али и на тканини у везу“14). У Гонгориној песми помињу се мермер и дрво, али претпостављамо да је „натпис“ у виду сонета написан за мермерну плочу Ел Грековог гроба, а да је мотив дрвета нешто сложеније семантизације. Гонгора је желео да формира један поетски језик, па је систематски употребљавао фигуре у свом делу: „’Вулкан’ за ватру; ‘Бах’, за вино; ‘Церера’ за житарице; ‘Феб’, за сунце; ‘јесен’, за копље; ‘ложница’ за брак; ‘храст’, ‘бор’, ‘буква’, ‘јела’, за брод, итд“15). То јесте стварало тешкоће у разумевању, али није било без естетских квалитета. „Користећи алузивност свог песничког језика и обичај ренесансног песништва да брод назива дрветом, Гонгора је маскирао своје поруке“16). Гонгора је Доминика Грека назвао „путником“, коме пут треба да „одмиче“, а то ће постићи тако што ће кичица пробудити „дух дрвету том, платну живот-приче“.

Стиче се утисак да је песник насликао практично сликареву „живот-причу“, тј. његов дух како плови у виду брода (дрвета) и потенцијално се приближава или успиње ка божанском, тј. новом животу, васкрсењу. Потврда за то може бити двојака и сагледана најпре у стиху „Име му, у ком већа вредност кличе“, што је важно због његовог имена Доминико, које значи недељу (дан Васкрсења), а затим сагледана је у чувеној Грековој „Сахрани грофа Оргаза“ (1568). У горњем делу те слике „анђео носи пут неба грофову душу (мали лик попут облачка који личи на анђеле на Тинторетовој ‘Тајној вечери’). Небески скуп у горњој половини слике насликан је потпуно другачије од групе у доњој половини: сваки облик, било да је реч о облацима, удовима или драперији, учествује у снажном ковитлацу који се попут пламена уздиже према Христовом лику“.17)

c8a51920-8543-477f-843e-a0a06d0a551f
Сахрана грофа Оргаза (1568)

За разлику, међутим, од Грекове представе душе упокојеног Оргаза, који је тек након смрти добио титулу грофа, Гонгора је Грекову душу отелотворио сликом путника у броду. Гонгорина представа више одговара не толико хришћанском концепту, мада има и тих назнака (нпр. „миро“), већ митолошком18), посебно ако имамо у виду Харона који душе умрлих превози у свом чамцу, на другу обалу реке Ахерон, тј. у свет сенки. Зато не чуде речи из треће строфе: „Ту Грк почива.“ Доминико Греко је имао надимак Грк (Греко) због тога што је рођен на Криту, који је тада био под млетачком влашћу; стекао је најпре знања зографа, затим је боравио у Венецији и коначно отишао у негдашњу шпанску престоницу Толедо.19) За Гонгору, место Грековог рођења постаје инспирација да представи пут његове душе као пловидбу можда не реком Ахерон, већ Средоземним морем – од Шпаније преко Италије до Грчке – дакле, као повратак кући, али оној античкој кући, коју симболизују фигуре Ириде, Феба и Морфеја.

Тамо где се корабља духа упутила, није хришћански Бог, тамо су богиња дуге и гласница богова Ирида (Ирис) која баштини „боје“, има крила и носи кадуцеј као Хермес; бог светлости, музике, медицине и поезије – Феб који баштини „светлост“ и Морфеј, бог сна, младић са крилима на слепоочницама, који окупља „сенке кад не слабе“. За Гонгорину поетику веома су значајни интензитет боја: „колористичке сугестије“ и звук: „пријатан звук с музичким инструментом“20), који се у овом контексту везују за Ириду и Феба, али без боја и звука не би било ни света снова који отвара фигура Морфеја. Три старогрчка божанства повезује, стога, њихова посредничка улога између овостраног и оностраног света, али и везаност за снове21). Ирида би, наиме, на Зевсову заповест водом из Стикса успављивала оне који лажно сведоче, Феб је био носилац смртних почасти, леп младић у чијем су надлештву пророчанства, док је Морфеј стварао слике и облике у сну. Ирида и Морфеј имају крила, они су, дакле, некакви антички анђели који спроводе кроз сновату смрт Ел Грекову душу до Феба, светлости, тј. бога поистовећеног са сунцем, који влада и поезијом.

Крајњи циљ може да буде онда да душа овог сликара пронађе луку у „Натпису“, у Фебу, тј. светлости поезије Луиса де Гонгора, и да на том песничком „платну“ проговори своју „живот-причу“. Управо је то оно место које је заједничко овако интерпретираном Ел Грековом духу и оним сенима које се јављају у трагедијама дубровачких ренесансних писаца – сени проговарају о свом животу ономе коме се јаве или који их сањају. Пикасо је Ел Грека називао „сликаром душе“22). Ел Греко је сликао издужене ликове и тела људи која као да, имагинативно гледано, долазе из антички појмљеног света сенки. То су, дакле, они духови, утваре, приказе, које су њега походиле или које је сањао. А Гонгора је испевао сонет за Грекову сену, издужену, „отменог облика“.

Ауторка: Јелена Марићевић

ФУСНОТЕ:

ФУСНОТЕ:
1 Гордана Покрајац, “Утицаји антике и италијанске ренесансе на појаву натприродних бића у дубровачкој ренесансној трагедији“, Књижевна историја, 42, 2010, 140-141, стр. 75-83.
2 О овим ствараоцима, ауторка је написала и студију: Гордана Покрајац, Од Хекубе до Атаманта: ка изворима дубровачке ренесансне трагедије, Друштво за српско народно позориште, Нови Сад 2010.
3 Г. Покрајац, “Утицаји антике и италијанске ренесансе на појаву натприродних бића у дубровачкој ренесансној трагедији“, стр. 76.
4 Исто, стр. 78.
5 Исто, стр. 77.
6 Исто, стр. 82.
7 Исто, стр. 75.
8 Луис де Гонгора и Арготе, Изабране песме, избор, препев, предговор и белешке: Бранислав Прелевић, Партенон, Београд 2015, стр. 9.
9 Исто, стр. 13.
10 Сматра се да је Гонгора важан и за разумевање Гундулићевог Османа. Исто, стр. 32.
11 Исто, стр. 10.
12 Гонгора је рођен 1561, а преминуо је 1627. Ел Греко је рођен 1541, а преминуо је 1614.
13 Л. де Гонгора, Изабране песме, стр. 62-63
14 D.[imitrije] B.[ogdanović], „Natpis“, Rečnik književnih termina, ur. Dragiša Živković, Nolit, Beograd 1986, str. 476.
15 Damaso Alonso, “Sjaj i lepota Gongorine poeme ’Samoće’“, prev. Duško Vrtunski, u knjizi: Umetnost tumačenja poezije, prir. Dragan Nedeljković i Miodrag Radović, Nolit, Beograd 1979, str. 119.
16 Л. де Гонгора, Изабране песме, стр. 12.
17 Horst Voldemar Janson, Jansonova istorija umetnosti,  prev. Olga Škarić i Sena Kulenović, Mono i Manjana, Beograd 2008, str. 631.
18 “Без темељног познавања грчко-латинске антике, нарочито митологије, не могу се решити безбројна места у Гонгориним приказима“. Kalmi Baruh, „Góngora!“, Eseji i članci iz španske književnosti, Svjetlost, Sarajevo 1952, str. 65.
19 Према: Јansonova istorija umetnosti, str. 630. Ел Греко, Доменикос Теотокопулос, сликао је у раној фази православне иконе. У Београду се чува бенковачка икона Богородице Утешитељке (1567?), за коју се сматра да је он насликао. Више о томе видети у чланку: Милена Стефановић, „Ел Греко пре Ел Грека“, 17. мај 2016, Нови Полис, http://www.novipolis.rs/sr/Estetika/30019/el-greko-pre-el-greka.html (приступљено: 4. децембра 2016).
20 Alonso, “Sjaj i lepota Gongorine poeme ’Samoće’“, str. 112-113.
21 Видети: Зоран Суботички, Снови и култура ренесансе, Светови, Нови Сад 2000.
22 С. Лолић, „Свет прославља великог Ел Грека“, 20. новембар 2014, Политика, http://www.politika.rs/sr/clanak/311304/Svet-proslavlja-velikog-El-Greka (приступљено: 4. децембра 2016).
Scroll To Top