Jednoličnost u mesečevim menama.

GODINE

U tudjem beskraju bejasmo sakrivani..
Iz svoga raja isterivani…

Vraćali se
ko psi kuće uželeli,
pa opet bežali ko besne zveri
u nameri da vreme ščepamo za vrat.

Nesvesni svoje trošnosti
i budućih nezaceljivih rana,
posekotina, koje će se otvarati
dok nam ih smrt ne zašije
jednom za svagda.

Negde, sumanuto daleko od nas,
stekli smo naviku
uživati u nestajanju.

SUVO LIŠĆE

Život boli.
Trnje po kojem hodiš bode
iako ne osećaš stopala.

Vežemo se za reči
jer su one jedino što nam preostaje.
Kada nestane svetla.

Život boli.
Hvataš se za slamku
i uvek misliš da je poslednja.

Hvataš se za hvatač snova
pero sove i pero orla
za moć i dah života.

A život boli,
dok perverzno lažemo
da uživamo u tome.

***

Bledilo dana nestaje u noći.
Krv sazdana od nevidljive moći
bruji u žilama meseca.

Svaki je pokret prožet bolom,
a svako osvrtanje probada vrat.

Priklješten pršljen u nama
neumorno žulja.

Kao jednoličnost u mesečevim menama.

Autorka: Dušica Mrdjenović