“Venac” Maksima Bogdanoviča

Izbor iz poezije Maksima Bogdanoviča (Venac, Prevela sa beloruskog Dajana Lazarević, KIZ Centar, Beograd 2017)

ČUJEŠ HUK?

 
Čuješ huk? – To Šumnjak tužni, sumorni
Počinje tiho pesmu ovu.
Pod rukama njegovim, bol razorni.
Poput hiljade čvrstih struna ornih,
Borova stabla tanka zovu.
I treba li reći zašto je utihla reka,
Zašto šuštanja klasja polja ne nose,
Šta šapuću glasovi vetrića meka,
Šta sjaji i drhti na lišću vrbaka:
Kapi suza, ili hladne rose?
1910.

JEZERO
 
Beše nekad ovde stari bor,
Iživeo je Šumnjak u boru tom.
Posekli bor –
Šumnjak poginuo.
I evo njegovog traga od trena tog:
Svoje ogledalo je napustio.
Zar je u drugi svet prozor
Ležati, spokojno, a ono,
Neka život teče sam sobom.
I sve što je poginulo davno,
Leži ravno u glibu mutnom.

ZMIJSKI CAR
 
Na nebu je mračnom – ples
Zvezdama plavičastim,
Na mračnom nebu sija mesec
Srpom zlaćanim…
Izašli smo već iz tesnih
Jazbina podzemnih,
Na zimski se topli jug
Istežemo i pužemo.

U polju i šumi, svuda nam se
Protežu putići.
Plen pratimo preko šume,
A prvi sam – ja.
Sijaju se na mojoj kruni
Zlaćani rogići.
Tamnim bljeskom razliva se
Sva koža moja.

Ne treba nam ni od čega
Braniti se noću, –
A čoveka li sretnemo,
Raspremiti ga hoću:
Zlaćani rogić njemu
Sa krune uroniću.
I kroz belo platno
Dalje puzaću.

KRAJ GRMEĆEG OBLAKA

Kraj grmećeg oblaka – na nebu jasan, lak se stvara,
Pliva brzo i tako, oba crvene od tog žara.
Oni se udružuju u jedan oblak moćan,
Ali nadleće vetar i daleko nosi ih, nečujan.

Jedan se, kao suzama, nad zemljom kišicom prolio,
Jakim udarom groma, drugi se u odgovor javio.
I oblaka nesrećna dva tu poginuše strasno,
Čujući kako nad smrću im vetar vije radosno.

POZDRAV TEBI

Pozdrav tebi, živote u slobodi!
Nad glavom – svod od hrastova,
Vidim nebo, planine, polje koje vodi
Kroz mrežu od listova.

Pod dronjcima senki na livadama,
Zlato sakriveno leži.
Ispod poderotina slojevima
Sjajem se beleži.

A noću lepezu svoju zacrveni
Pa po nebu sunce razvine.
I vetar mu razbarušeni
Poleteće u visine.

A kada ubledi zora
I voda se stvori tamnom
Zasijaju igle od srebra
Zvezdanom zajednicom.

Iisto milim čini se mek
Zrak jarki i senka nastajući,
Taj dan, koji se rađa tek,
I dan nestajući.

Prevela sa beloruskog Dajana Lazarević