Obojene fotografije neobičnog objektiva

Zoran Živković, Tumač fotografija, roman, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 2016.

Ako bi fotografije mogle da pričaju, onda bi kazivale mnogo više od zabilježenog trenutka. Ovako uhvaćeni momenat ćuti i pokazuje ono što je očigledno na fotografiji za sve. Ćuti, jer odsustvo riječi predstavlja savršenu artikulaciju. Pričaju boje i bude sjećanja, farbajući ih u šarenolika raspoloženja i emocije, ali samo za one koji razumiju kod boja. Nastavite sa čitanjem Obojene fotografije neobičnog objektiva

Ispovijest o “Sedam dodira muzike”

Kao da sam u trenutku zaboravio kako sam saznao i zainteresovao se za Zorana Živkovića, ishitreno sam u par dana uspio da pronađem njegovu knjigu Sedam dodira muzike, te počeo da je intenzivno čitam. Ređale su se stranice jedna za drugom, kao i dani, a moje interesovanje za sadržinom iste nije prestajalo. Priznajem, pomalo me nerviralo kada nisam mogao da nađem vremena za to, pogotovo jer sam htio da knjigu pročitam u kontinuitetu.  Znate ono, nakon kratkog vremena osjetite da vam se nešto ne čita. Možda taj problem imam samo ja? Ne znam, bilo kako bilo, u trenutku zaboravih i naslov knjige, a moja pažnja poče da se fokusira na likove i njihove sudbine. A, da, nisam se ja samo nervirao kada nisam imao vremena da čitam, već sam se nervirao i odmah nakon što sam pročitao prvi priču, Šapat. Nakon nje sam stao, zaustavio ishitrenost i zamislio se. Zamislite, osjetih neki bunt jer priča nije završila onako kako sam ja to očekivao. Do sada nisam imao problem sa tim, nije me čak ni potresalo, uglavnom je bivalo recipročno tome koliko sam se susretao sa takvim formama literarnog oblikovanja dramaturgije, nije da nisam. No, u tom trenutku nisam zaboravio kako sam saznao i zainteresovao se za stvaralaštvo Zorana Živkovića, a ishitreno je  bila riječ koja je sve skrivila. Nastavite sa čitanjem Ispovijest o “Sedam dodira muzike”

Svetle komore Živkovićevog dela

Zoran Živković, Tumač fotografija, roman, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 2016.

U svojoj „belešci o fotografiji“, delu Svetla komora, Rolan Bart govori o fenomenu fotografije prvenstveno iz pozicije spectatora, onoga koji fotografiju gleda. Bart tako uočava elemenat koji čini da jedna fotografija nadvlada banalnost i zaborav. To je punctum.  Tako Bart naziva onaj ubod, malu mrlju, mali rez, koji pojedine fotografije uspeju da izazovu, a koji ih zadržava zauvek u njegovoj svesti, ne vezujući ih pritom za uobičajene asocijacije i značenja. Sposobnost da izazove punctum, ali ovoga puta pisanim rečima, poseduje i fantastika Zorana Živkovića. U svom najnovijem delu, Tumač fotografija, Živković se na specifičan način poigrava fenomenom fotografije, pri čemu punctum  ni ovog puta ne izostaje. Nastavite sa čitanjem Svetle komore Živkovićevog dela

Jednoprsti čarobnjak Zoran Živković

Pokušavala sam skratiti vrijeme čitajući. Ali, moje čitanje u autobusu naglo prekide glas našeg Vodiča koji reče: „Već je kasno i umorni smo, pa kada stignemo u Beograd, prvo ćemo otići do hotela, a onda ko hoće, može na Sajam knjiga!“ „Ali, ja moram odmah na Sajam! U protivnom neću stići na promociju!“, bile su rečenice koje sam ponavljala sve glasnije dok vodič i kolege nisu shvatili da neću odustati… Jer,  bitan razlog moje posjete 61. međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu bila je želja da prisustvujem promociji nove knjige Zorana Živkovića. I stigla sam! Nastavite sa čitanjem Jednoprsti čarobnjak Zoran Živković

Dijaloški monolog (Vid kroz tamu i Mocartov sindrom)

Radni prostor stvaraoca prisni je ambijent neophodan da bi se umirila okolina i pripremila za oblikovanje i prijem artističke kreacije. On je tačka oslonca, pista za uzletište umetnikovih misli koje kreću na veliki put. Do koje destinacije će stići i kada će se vratiti, sasvim je neizvesno. Ali, prostor koji su napustili mora biti prepoznatljiv, jer samo tako mogu im se vratiti u transformisanom obličju koje im je umetnik namenio. Za mene je ambijent bezmalo sve. Nastavite sa čitanjem Dijaloški monolog (Vid kroz tamu i Mocartov sindrom)

Jedanaesta priča “Tumača fotografija”

 ,,Novo sećanje potisnulo je još veću čudnovatost: kako to da joj različite prošlosti izgledaju podjednako stvarno, kada sve ne mogu to biti?”

Gospodin Živković – koga vidite na slici – uznemireno posmatra reči koje je iskucao na računaru. Zna da je gospođica Mariz Buve tek jedna stvarnost priče, ali šta ako njenu stvarnost čine više njih, od kojih samo jedna može da ispliva. Zbunjuje ga ta mogućnost, ali je ipak mogućnost. Kao što su i razne mogućnosti životnih puteva uvek samo mogućnosti. Sada se pitao da li one postoje u isto vreme? Nastavite sa čitanjem Jedanaesta priča “Tumača fotografija”

Svevremenost Živkovićeve proze

Šta kaže jedan čitalac?

Živkovićevo književno stvaralaštvo pratim od početka. Uživao sam čitajući njegove knjige. Nemojte odmah da osuđujete čitaoca zbog toga: drukčije se uživa u nekadašnjem čitanju Danijele Stil, na drugi način se družimo sa Simenonom ili Agatom Kristi, drukčije s Tolstojem i Dostojevskim, potpuno drukčije s Klarkom, Martinom ili Herbertom, a svakako na poseban način s Dobricom Ćosić ili Ivom Andrićem, a na potpuno drukčiji način sam se družio s knjigama Zorana Živkovića. Nastavite sa čitanjem Svevremenost Živkovićeve proze

Adamova foto-sinteza

Zoran Živković, Tumač fotografija, roman, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 2016.

Najnoviji roman Zorana Živkovića sastoji se iz deset poglavlja, osmišljenih u devet imena, naizgled nepovezanih ljudi (Anatol Miruj, Mari-Luiz Pontje, Alan Rigu, Mirijel Žulijar, Aleksandar Lekler, Mariz Buve, Arno Moran, Madlen Prevo i Alfred Leru-Vidal) i jednog tumača fotografija (Margo Verdje). Čitaoca koji poznaje dosadašnje delo ovog pisca neće iznenaditi koncepcija romana, tj. ulivanje svih poglavlja u poslednje, u Tumača fotografija, koji, poput poglavlja „Trg“ iz romana Amarkord (2007), okuplja sve priče-fotografije na jedno mesto. Nastavite sa čitanjem Adamova foto-sinteza