ХАМЛЕТ НАШЕГ ДОБА, БАЛЗАК ИЗ НИША – БРАНКО МИЉКОВИЋ

 (29. јануара 1934. – 12. фебруара 1961. године).

Рођен је у Нишу, где је завршио основну и средњу школу, а потом и Гимназију „Стеван Сремац“.

Узалуд је будио. На обичне речи није имао право. У туђем срцу је своје срце чуо. За пријатеље прогласио је хуље. Наду је видео као луксуз. Сматрао је да је исто певати и уми рати. Говорио је да ће „поезију сви писати“. И био је у праву. „Они који имају свет нека мисле шта ће с њим, ми имамо само речи и дивно смо се снашли у тој немаштини“, философски смело и изразито зрело певао је принц српске поезије, Хамлет нашег доба, чувени Балзак из Ниша, песник Бранко Миљковић.
Наставите са читањем ХАМЛЕТ НАШЕГ ДОБА, БАЛЗАК ИЗ НИША – БРАНКО МИЉКОВИЋ

Улови ли неко неког док кроз жито иде?

Свако време има своје идоле и хероје. Амерички писац Џером Дејвид Селинџер створио је антихероја који ће трајати вечно.
Холден Колфилд, алтер-его изгубљених, бунтовних и помало депресивних тинејџера, али и оних старијих, један је од најпознатијих (анти)јунака књижевности. Селинџеру је требало скоро десет година да доврши роман „Ловац у житу“, а његово последње дело објављено је 1965. године. Отац Холдена Колфилда и осталих драгих ликова, чији је утицај итекако присутан и данас, био је, као и скоро сви писци, уосталом, повучен и ћудљив. Једном приликом је изјавио: „Чудесан је мир кад ништа не објављујеш. Тишина. Спокојство. Објављивање је ужасан атак на мој приватни живот.“
Наставите са читањем Улови ли неко неког док кроз жито иде?

САЊАТОРИЈУМ – ИЛИ: КО ЈОШ САХРАЊУЈЕ ПТИЦЕ

Постоји ли књижевност изван канона? Ко је ствара? Како, када настаје? Постоје ли онда нека правила по којим настаје апокрифна књижевност? Или је правило да нема правила? Безброј сличних питања још може тако у недоглед да се ниже. Ја се, ево, предајем. Одговора немам. Можда ми ипак, Сањаторијум – или: Ко још сахрањује птице може помоћи да бар мало “начне” могуће одговоре. За потпун одговор не гарантујем.

Наставите са читањем САЊАТОРИЈУМ – ИЛИ: КО ЈОШ САХРАЊУЈЕ ПТИЦЕ

„САКАТИ БИЛИ“ У САКАТОМ СВЕТУ

Позориште „Промена“ више од годину дана својим ентузијазмом, умећем и знањем убија форму класичног позоришта, бори се за право позориште дајући публици све оно што има у себи, а пре свега – истинску љубав према театру. Не смемо заборавити да уметничка битност и опстанак позоришта зависи пре свега од његове публике, степена до којега је развијен њен укус и од њене културне образованости. Док су друга уметничка дела из области књижевности и лепих вештина уопште само релативно зависна од ње, јер остају као материјални документи, који, данас несхваћени и неоцењени од савремене публике, могу ипак у будућности бити предмет дужног култа, дотле се уметничка дела глумаца, нематеријална и строго временски ограничена, заснивају на тренутним, често магневеним утисцима и расположењу публике. Писцима припада будућност, ако не и садашњост, глумцима припада безусловно и скоро само садашњост. Од утисака које публика понесе данас, зависи њихово уметничко значење у будућности. Наставите са читањем „САКАТИ БИЛИ“ У САКАТОМ СВЕТУ

ВОДА

Монсун је попио све мирисе праскозорја и зове ме.
Моли ме да оставим куле и ноћи које плачу када неко оде.
Моли ме да дођем и направим мали чамац од доброг дрвета
И упознам суштину воде која нема разлога да буде ишта друго.
Благослов је бити вода. Нечија си потреба, кап и снага која условљава.
Никада не би могао настати од камена и од папира који трпи све.
Твој пут не би никад дошао крају, али то више није пут патње.
Вода нема слабости које је увлаче у четири зида и боје у тамно,
Не дише, нема господара, не окреће се. Само буди тишину
Пролазећи покрај успаваних, нијемих и оних покорних.
Њена арија је молитва радника на сушним пољима истока.

Отишао бих. Не бих се враћао да опет будем занатлија.
Крпим туђе мисли и понекад поткујем своје кад заспим.
Везујем у чвор два конопца која жуде да се раставе
А нисам више јак као ријеч када се први пут изговори.
Благослов је бити вода. Могао бих бити по први пут хладан
И не осјећати како ме стеже доба и како сам све старији.
Могао бих, ако будем достојан, остати биће које јесам
И које не мора разумјети туђе ватре које се шире разуздано.
Могао бих, али немам право да мијењам живот за вјечност.
Сваког јутра одлазим са мјеста на којем сам претходно уснио
Срећан што и даље чујем зов, а не одазивам се.

И у вину и у води , ја сам и даље кап и могу нестати.

Аутор: Немања Драгаш