АЛМАСА

Алмаса, твој Месец је воду узео Сахари

И то није казна, већ милост прстију свемира.

Знај, пустиња је само један начин дисања

А таквом дисању, плућа нису материца

И грло није колевка у којој дете плаче.

Песак под твојим стопалима најлепше прича

Када су ти стопала боса и када ти се хиџаб

Одвоји од лица као кора од дрвета које грли.

У далеку жељу туђег ока тада те ветар увије

И постојиш као захир, овенчан кобним усудом.

Када си била зрно, Алмаса, твој отац ти је певао

О сенци која те је дозвала са пресушених извора

Док се лажно сунце у устима случајног човека

Са језиком играло Бога, челика и доброг времена.

Алмаса, небо које не зна како да створи кишу

И Сунце ће лако у облак закопати. Отровати птице.

Постоје светови у којима си само тело једног имена Које се никада млека са мајчине дојке није напило. Једног дана, пожелећеш да те је мање било

И док се твоји дланови буду опраштали од зрелог воћа Прва река у Сахари, потећи ће из твојих зеница,

Дете у твом наручју назваће те својом богињом

И схватићеш да сва она путена љубав

Која се догоди у дану који се зове Умирање

Никада неће скинути Земљу

Са високог плафона васионе.

Аутор: Немања Драгаш

НУШИЋ КАО ПОЛИТИЧКА ТРАВЕСТИЈА

Колико је Бранислав Нушић био испред свог времена и на који начин је његов „хумор који ублажава суровост живота” кроз историју постао карактеристика српског друштва сведочи и несвакидашње извођење представе „Госпођа министарка” у новосадском Позоришту младих. Глумци београдског театра „Бошко Буха” су ове недеље Новосађанима представили најигранију комедију у авангардном духу и кроз потпуно нови хумористичан начин осликали табу теме данашњице. Наставите са читањем НУШИЋ КАО ПОЛИТИЧКА ТРАВЕСТИЈА

ТРАГ

У почетку беше реч

беше

осећам
свет је остао
сам

без лица
без сенке
изван круга
светлост је сломила руке
пружајући их ка човеку
покушај загрљаја
крик очајно тежи свом еху
прадавни одјек.
Уморан свет
на леђима носи месец
око врата му виси сунце.
Једино још трагови воде
у себе.
У дну муња севне,
гром поцепа небо
а горе засија
пукотина.

Аутор: Душан Захаријевић

ПАД ЦРНОГ АНЂЕЛА

„Нама, заправо, недостаје у свему нешто што траје. Нешто у шта имаш поверење да је прошло искушење времена“ – Маги ЕКВ, март-април 1990.

Негде ’82. године, време је постало тешко бреме које притиска и гуши, раздире све оно што је другачије. Постало је тешко подноситинегирање свега што јеси, свега што радиш. Саму себе је пожелела да уклони на неко време, на сате, макар и на минуте, претворила би себе у нестални песак под тим несталним и усамљеним небом. Наставите са читањем ПАД ЦРНОГ АНЂЕЛА

УБИЈМО ПРЕЈАКОМ РЕЧЈУ

22. 03. 2016. године премијерно је на великој сцени Народног позоришта Сомбор одржана представа „Гоголанд“ редитеља Андраша Урбана, по мотивима мађарског писца Јаноша Херцега. И ова реченица би била сасвим довољна да одете и присуствујете наведеном Делу. Дело, великим словом.
Андраш Урбан, још једном, показује колико је потребно бити свестан човек данашњег друштва и шта политичка манипулација тежи да учини. Народно позориште Сомбор одувек има добар глас, глас који не ћути. Наставите са читањем УБИЈМО ПРЕЈАКОМ РЕЧЈУ

БОРЕ У КОЈИМА СЕ ОГЛЕДА СВЕТ

Потцењеност обичног разговора често је последица прецењености амбијента, шљаштећих предмета и посебних услова у којима се саговорници налазе. Када се сви ефекти занемаре, остаје појединац  и његова неиспричана прича. Овог пута  појединац  је млади уметник  Ђорђе Ћорић, студент четврте године Академије уметности у Новом Саду, на смеру графика. Кроз један спонтан разговор, непрестане анегдоте и фотографије које су пратиле све описане ситуације сазнало се не само о једној уметности већ и  о једном заборављеном умећу живљења.

 Па, ето мало од незаборавног разговора за читаоце: Наставите са читањем БОРЕ У КОЈИМА СЕ ОГЛЕДА СВЕТ

„ПОЕТСКИ ТЕАТАР“ И ЖИВОТ КРОЗ ЊЕГА – АНА ВРБАШКИ

Ана Врбашки, наша саговорница, представник је „Поетског театра“ – посебне врсте театра који показује сву моћ поезије и на гледаоце делује на један другачији, врло убедљив начин. У разговору са њом сазнајемо како се то може живети кроз театар, али деловање овог театра доказује нам да се може живети не само кроз њега, већ и из њега, у њему – једино се без њега живети не може. Незадржива страст, незаустављив музички таленат, а пре свега љубав према истинском свеколиком уметничком изразу огледа се у „Поетском театру“ и њиховим пројектима. Како та љубав делује на гледаоце,  шта је све настало из ње, која је првобитна идеја и поетика овог театра, која је улога музике у њиховим представама и још понешто  открива нам Ана Врбашки… Наставите са читањем „ПОЕТСКИ ТЕАТАР“ И ЖИВОТ КРОЗ ЊЕГА – АНА ВРБАШКИ