PLANETA MAJMUNA

Naime, mali broj ljudi povremeno razmišlja o Darvinovoj teoriji koja u današnje vreme dobija inovativan smisao ljudskog razvitka. Teško je pametnom čoveku da izgovori reč razvitak kada on svoju generaciju sagleda kao trajno osakaćenu, degenerisanu. Prema Čarlsu Darvinu u biološkom i psihološkom smislu, čovek se epohalno razvija u koherentnom pravcu onako kako ga je priroda ozakonila. Nastavite sa čitanjem PLANETA MAJMUNA

NA GLINENOJ TERASI

(Milan GROMović, Zapisi iz studentskog doma: Prema esejima o književnosti, SKC, Kragujevac 2014)

U okviru XIII kola Biblioteke „Prvenac“ SKC Kragujevac objavljena je knjiga Milana Gromovića od osam naučnih eseja raznovrsne tematike, ali pažljivo koncipiranog rasporeda tekstova. U pročelju Zapisa iz studentskog doma stoji svojevrstan protouvod, prolegomena „Poslepodnevna terasa (bliže od uvoda)“, u kojem nas autor poetski nadahnuto uvodi u svoja promišljanja o književnosti iz pozicija soba 425 i 141 – potkrovlja bez terase i prvog sprata sa terasom – puteva od subjektivnog do objektivnog sagledavanja sveta, mogućnosti da se doživi let, iako s pogledom u hangarom kamuflirani avion. Nastavite sa čitanjem NA GLINENOJ TERASI

NADA

Volela sam te.
Možda te previše želela.
Skrivala te u sebi znajući,
koliki bi poraz doživela, otkrivši te.

Želela sam tvoju ruku.
Tvoje srce. Tvoje sve.
Pa čak i tvoje korake,
koji su mi pričali o tvome strahu.
Strahu da se otkriješ.

Zamišljala sam svoje ruke,
na tvojim obrazima,
usne na tvojim usnama,
pa da zajedno koračamo putem beznađa.

Želim tvoju reč,
jer bez nje moja verovanja nemaju vrednost.
Šta sam ja bez tvog verovanja u nas?

Autorka: Saška Soldat

KAKO LUDOST MOŽE BITI SPOZNAJNA

Da su reči ,,ceo svet je lud što ne bih bio i ja“, jedne domaće muzičke i okultne grupe lika i dela Hermana Melvila poznate većinskom delu populaciji Srbije danas, izlišno je govoriti. Ipak, manje je poznato da su ljudi ,,ludovali“ i u renesansi, i to zamislite u svrhu očuvanja moralnih i humanističkih vrednosti, nasuprot svezastupljenoj gluposti i neprosvećenosti. U tu čast, daleke 1509. godine ,,ni u čast Herkula ni u čast Solona“, Erazmo Roterdamski, Luterov kolega po mantiji i kritici, piše ,,Pohvalu Ludosti“, za svega osam dana i to uperenu protiv najjačih. U okeanu radikalnih promena, otkrića novih istina o novim svetovima dolazi do radikalnog polazišta prema najvećoj sili feudalnog sveta,iz sopstvenih redova. Instituciji zvanoj crkva (Čitalac ne bi trebalo da pomisli da je Erazmo i kritičar vere i izvornog hrišćanstva, naprotiv, Hrist je njegov vrhovni učitelj, i nalik Hristu, koji je iz hrama isterao trgovce, tako i on želi da protera korumpiranost, glupost i ograničenost sholistike). Bila je to reč iz usta Ludosti (jer kako se drugačije obratiti vernim ludacima?) za uši arhiludaka. Nastavite sa čitanjem KAKO LUDOST MOŽE BITI SPOZNAJNA

EROS I TANATOS U PESNIČKOJ MISLI MILANA RAKIĆA

Stvaranje suštinski novog Erosa nastalo je u pokušaju da se  civilizacijskom nasleđu ukine moć određivanja smera razvoja i položaja čoveka, kao što je i rezultat  revolucionarne misli koja je evropsku kulturu prevela u jedan posve nov koncept sagledavanja stvarnosti. Bilo je neophodno uplivati u dimenziju individualne dubine nasuprot kolektivnom rastu i krenuti smerom duhovnog oplemenjivanja učenjima  koja su do danas zadržala svoju vrednost i delotvornost. Tako su se početkom HH veka  Jungova ideja procesa individuacije i Frojdova teorija redefinisanog odnosa između nagona i uma, prenele iz aktuelne stvarnosti duboko u tkivo poetične misli i postavile temelj razvoju ljubavne misli modernog pesništva, uopšte. Nastavite sa čitanjem EROS I TANATOS U PESNIČKOJ MISLI MILANA RAKIĆA

DOLAZIM

Plavetnilo neba i zeleni listovi nade.
Zrak koji donosi svetlo.
Njišem se poput grane na plavom tepihu sna.
Lelujam poput lista na mršavim granama sećanja.
Titram u senci topole zagledane u prozor budućnosti.

Donosim plodove sopstvenog zelenila.
Razbuktalo pupim novim željama prošlosti.
Isijavam na Suncu sopstvene strasti.
Dahćem oluju kroz oblak,
A nazirem se u prolećnoj dugi.
Gubim se u beskraju letelica,
Obilazim slojeve srčanih oblaka,
I vraćam se na zemlju svojih plišanih stradanja.
Dižem se iz pepela trenutka,
Palim se od samotnih iščekivanja.
Zalivam se talasom trežnjenja
A dogorevam sjajem tvoga pogleda.
Tu sam, između dva trenutka,
Između odlaska i polaska.
Visim u zraku teskobne odluke,
Gubim u borbi za ponos svog razuma,
Pobeđujem u igri ljubavi i praštanja.
Izgaram u sreći sopstvene odluke
I trčim u susret pobedi svoje čovečnosti.
Dolazim.

Autor: Milica Medić

ODLAZEĆI POVRATAK

 Ti uvek odlaziš ne okrećući se
 I imaš korak koji pratim
 Usudim se tako nekad
 Na potiljak ti sebe spustiti
 Nežno, maštom, kroz dugu noć
 Drugo je kad si kraj mene
 Pa tako staneš, kao da je za zauvek
 Svaki nam je pogled ples
 Oči su nam gole
 Duše
 A telo nam trne od prisustva
 Ruke su nam noćne lutalice
 Umorne i željne 
 Da zauvek utihnu na belim kožama.
 Mi ne umemo da zaboravimo trenutak
 I u međusobnom odsustvu ga slavimo
 Kad dolaziš, uvek si od tuđeg osmeha
 Gde hrabrost i samoća nastaju.
 I umeš ti to dugo tako
 Sve do jednom
 Sve do mene
 Onda smo na kraju ispočetka
 Odlazi mi još dugo
 Ja ću ti u koraku spavati
 Otiđi
 Molim te
 Jer vraćanjem te imam zauvek.

Autorka: Gorica Radmilović