ГОДИНЕ

У туђем бескрају беjaсмо сакривани..
Из свога раја истеривани…

Враћали се
ко пси куће ужелели,
па опет бежали ко бесне звери
у намери да време шчепамо за врат.

Несвесни своје трошности
и будућих незацељивих рана,
посекотина, које ће се отварати
док нам их смрт не зашије
једном за свагда.

Негде, сумануто далеко од нас,
стекли смо навику
уживати у нестајању.

СУВО ЛИШЋЕ

Живот боли.
Трње по којем ходиш боде
иако не осећаш стопала.

Вежемо се за речи
јер су оне једино што нам преостаје.
Када нестане светла.

Живот боли.
Хваташ се за сламку
и увек мислиш да је последња.

Хваташ се за хватач снова
перо сове и перо орла
за моћ и дах живота.

А живот боли,
док перверзно лажемо
да уживамо у томе.

***

Бледило дана нестаје у ноћи.
Крв саздана од невидљиве моћи
бруји у жилама месеца.

Сваки је покрет прожет болом,
а свако освртање пробада врат.

Прикљештен пршљен у нама
неуморно жуља.

Као једноличност у месечевим менама.

Ауторка: Душица Мрђеновић